Роман Весне Капор ,"Небо , тако дубоко", представљен у НБ "Стојан Трумић" у Тителу

Текст и фото:
Стево Диклић

Народна библиотека "Стојан Трумић" Тител, на челу са директором Гораном Поповићем, већ дуги низ година угошћује значајна имена из света глуме, уметности, књижевности, књижевне критике, политике, новинарства, и других подручја, па је на тај начин већ помало размазила посетиоце таквих догађаја. Прилику да се сусретну са још једним од значајних имена из света књижевности, посетиоци су имали у четвртак, 23. јуна, само неколико дана након презентације романа професора Зечевића, "Нечисти и чисти"

Гост Народне библиотеке у Тителу, била је позната књижевница Весна Капор, овогодишња добитница награде "Меша Селимовић", најпрестижније књижевне награде у Србији.

Велики жири састављен од 61 књижевног критичара издвојио је по 5 предлога за књигу године, а за роман Весне Капор, "Небо, тако дубоко" гласало је њих 26, што је било довољно за уверљиву победу.

Награду је лично уручио Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник "Вечерњих новости" које већ 34. пут додељују награду за књигу године.

Победничко дело издала је "Српска књижевна задруга".

Весна Капор је српски прозни писац, књижевни критичар и уредник књижевног програма у Студентском културном центру у Београду.

Рођена је у Невесињу (БиХ), где је завршила ОШ "Ристо Пророковић" и Средњошколски центар "Благоје Паровић", а Филолошки факултет у Београду.

Написала је роман "Три самоће, или мјесто недовршених ствари", збирку прича "По сећању се хода као по месечини", "Као што и вама желим"- кратка проза, "Венац за оца", збирка прича и роман "Небо, тако дубоко".

За збирку прича "По сећању се хода као по месечини" добила је 2015. године књижевне награде "Милош Црњански" и "Лаза Костић".

Са Весном Капор разговарали смо уочи представљања књиге "Небо, тако дубоко"

* Госпођо Капор, молимо Вас да нам нешто кажете о награди "Меша Селимовић" као и о Вашој награђеној књизи коју ћете представити публици.

- Прво да кажем да сам први пут у Тителу, прошетала сам поред реке и могу да кажем да је веома лепо, доћи ћу опет.

Награда Меша Селимовић је једна од најдемократскијих награда, како воле да кажу у компанији "Новости" и критичари такође то мисле због тога јер је преко 50 критичара ту укључено, а сваки од њих да по пет књижевних предлога. На крају се зброје гласови и добије се победник. Ове године моја књига "Небо, тако дубоко" добила је 26 гласова и победила. Питали сте ме за конкуренцију, па да појасним да је награда "Меша Селимовић" награда за целогодишњу продукцију и за све жанрове и све врсте књижевности, дакле и роман и проза и поезија, критика, есеј, теорија... све се збраја, све су књиге у конкуренцији, то је тако једна велика прича и велик доживљај у српској књижевности, поготово што они ("Новости"- оп. аутора) у фебруару кад крене збрајање гласова, они на сајту објављују сваког дана у периоду од 15 дана три или четири критичара са њиховим гласовима и тако то бива једна мала церемонија која на неки начин подиже тензију и чини процес занимљивим. Можда је та награда још увек најпраћенија јер и саме "Новости" праве велику причу око тога. Ја сам им заиста захвална, као и критичарима који су подржали моју књигу.

* Сам назив Вашег романа "Небо, тако дубоко" је веома интригантан. Шта бисте могли да кажете о садржини Ваше књиге?

- Књига говори о губитку и болу и о томе како у данашње време преживети губитак, Како људи данас осећају бол, да ли има разлике... заправо књига у току своје радње испитује како данашњи човек подноси бол, да ли је данашњи човек различит од негдашњег човека, да ли се можда изгубила наша саосећајност, шта се десило са човеком у овом времену убрзања у којем сви само верујемо у лепши живот, пратимо слике на телевизији или на нашим телефонима и мислимо да постоји само леп и лак живот и да нема ничега тешког. Човеку се данас предочава да нема никаквих тегоба и да је најважнија стар забава. Нико ни о чему не размишља, а у животу се дешавају исте ствари као што су се дешавале одувек. Човек живи и пати, умире, доживљавамо растанке, љубавне растанке, губитке... Дакле, одлазе људи, нарочито ове две године сведоци смо великих и различитих породичних драма. Ова књига која је писана у време, иако није везана баш за то, короне говори о томе шта се догоди када неко умре, како се ми у великом граду, па и било где, понашамо према тим људима који су доживели губитак, како они сами тај губитак подносе, како се боре сами са собом,како преживљавају све то. А "Небо, тако дубоко" је заправо једна вертикала јер небо је увек у нама дубоко. Иако је небо високо, ми увек размишљамо о његовој дубини због тога што је дубина некаква асоцијација и за духовност и за веру и за трагање тј. боготрагање...

* Вероватно и за нешто још недовољно сагледано које нас одводи у неке дубине, висине или...

- Да, управо тако,.

* Видим да у књизи постоје многа питања. Јесте ли нашли неке одговоре?

- Ја сам из четири перспективе, дакле из четири гласа који говоре о девојци Тари Сеници која је одлепршала са овога света, четири гласа говоре о њој и њеном животу, о свом осећају после њеног одласка, о ономе што они раде, шта је она радила, шта је значила...чак се и она у неколико наврата појавила. Одговори су остављени заправо читаоцу, а сва она питања која сам навела јесу питања које сам читалац поставља. Писали су ми многи читаоци, а и многе колеге су ме, разговарајући о књизи, питале што значи оваква књига и да ли је данас паметно написати овакву књигу, због чега сам је написала...

Ја сам је написала јер ништа друго нисам могла ни умела другачије да утешим (мајку умрле девојке-оп. аутора) и ова књига је била једна врста утехе и спаса, бега из стварности, а с друге стране показало се да је оваква књига неопходна људима, да човек кад нешто такво прочита, застане и размисли о себи, о свету и о другима. јер смо непрестано у журби и немамо времена једни за друге. Увек одлажемо неке сусрете, неке лепе речи, неке догађаје, мислећи да је живот бескрајан на овом свету, а он је заправо бескрајан на оном свету за верујуће и за духовне. Овде остајемо ускраћени за много тога и патимо због тога. Ова књига је подстицај да се човек заустави и да осети туђи бол, да размисли над собом, над светом и да се понекад посвети другом, да поклони пажњу другом.

* Надам се да ће Ваши читаоци пронаћи што више одговора и да ће се добро удубити и размислити о животу и да ће га погледати са оне дубље, а и лепше стране.

Хвала Вам на разговору

- Хвала и Вама

Текст и фото:
Стево Диклић