"Нечисти и чисти", роман професора Горана Зечевића настао између предавања, исправки писмених задатака, слободних викенда...

Текст и фото:
Стево Диклић

Тител: У галерији Народне библиотеке "Стојан Трумић", пред ретко виђеним бројем љубитеља књижевности, представљен је роман Горана Зечевића, угледног професора српског језика у СТШ "Милева Марић" у Тителу.

Уводну реч дао је Горан Поповић, директор библиотеке, а о књизи и аутору су још говорили Јадранка Пешти, директорка школе и Вукашин Лазовић, директор новосадске гимназије "Лаза Костић", који је био рецензент књиге.

Са професором Зечевићем разговарали смо непосредно пред представљање његовог дела:

- Професоре, кажите нам нешто о свом животу, животопису, или како већ то неко зове, а такође и о књизи коју ћете представити читаоцима. О чему књига говори, да ли је писана на основу Вашег животног искуства, или је у питању само имагинација?

- Ја сам професор Горан Зечевић, већ 15 година радим у СТШ "Милева Марић" у Тителу. Рођен сам 1967. године у Пљевљима у Црној Гори. Факултет сам завршио у Новом Саду, одсек за југословенску књижевност и српски , тада српскохрватски, језик.

Ово је моја друга књига коју ми је објавила издавачка кућа "Прометеј" из Новог Сада. Пре ове књиге, романа, објављена ми је збирка кратких прича "Моја клупа"-

Костур романа "Нечисти и чисти" је на основу реалне животне приче једног официра ЈНА. Радња је смештена у оне несрећне деведесете године, она је последица тих година. Све остало што је надограђено на тај костур резултат је пишчеве маште и фантазије на основу које је обликован роман. Наравно, сваки роман носи елементе пишчевог виђења стварности света, размишљања, постављање питања... Роман у суштини отвара мноштво питања и оставља читаоцу да сам процени и да свој суд и своје мишљење.

Сам назив романа "Нечисти и чисти" урађен је по мотиву Пекићеве приче "Чудо у Јабнелу" и то је мото романа који се протеже кроз читаву књигу. Остало је све на читаоцима. Не бих више ништа откривао, нека нешто стане тајна како би читаоци дали свој суд.

-Познато нам је да рад у просвети узима много времена и енергије. па Вас питамо како сте смогли толико снаге да бисте написали један роман и то о оном тешком времену, што је додатно исцрпљујуће за онога ко о томе говори и ко се унесе у ту фабулу?

- Да, сваки посао одузима пуно времена, поготово посао у просвети. Роман је настао готово успут, између писмених задатака, контролних задатака, предавања, слободних викенда, распуста... Искористио сам тренутке када сам имао нешто слободног времена, тако да ми је требало скоро две године да роман уобличим. Требало је времена да се све исправи, уреди за издање, да се прегледа више пута... Доста времена ми је то узело, али све то ипак представља задовољство и издувни вентил. Када се човек у школи бави књигама, има потребу да и сам нешто каже. Све слободно време које сам имао посветио сам овој књизи, као и претходној збирци кратких прича, "Моја клупа".

- Да ли је колектив упознат са Вашим књижевним радом и да ли имате подршку колега и директорке школе?

- Да, колектив је упознат са мојим књижевним радом и мислим да ме у томе подржавају. Нарочиту подршку имам од Јадранке Пешти, директорке школе.

- Да ли сматрате да је култура у нашем друштву довољно заступљена и довољно цењена?

- На жалост није. Култура, поготово култура књиге је све мање заступљена, књига се све мање чита, а ето ово је још једна прилика да на основу неке личне приче заинтересујем неки део публике- моје садашње ђаке, моје бивше ђаке, њихове родитеље, пријатеље... да их заинтересује како то пише човек који је њима лично познат, који није, како они кажу, нека апстракција, него је њихов наставник који са њима ради и који им је реалност.

-Колико су дигитални медији допринели томе да је књига у данашње време скрајнута?

-Допринели су доста томе, одузели су људима време и понудили су неки други вид забаве која је једноставнија, лакша и тражи много мање напора, али опет дигитални медији помажу да се чује о нечему, да се прича о некој књизи прошири, а појавиле су се и дигиталне књиге, тако да је то још једна предност дигиталног света.

Јадранка Пешти, дир. СТШ "Милева Марић", Вукашин Лазовић, рецезент, Горан Зечевић, аутор романа и Горан Поповић, директор НБ "Стојан Трумић" Тител

-Колико школски уџбеници прате савремена кретања, да ли су прилагођени новом времену, да ли су занимљиви и прилагођени интересовањима нових генерација?

-На жалост не могу да кажем да јесу. Постоје покушаји, али како се ова техника толико брзо развија, ствари се јако брзо мењају, програм касни, уџбеници касне и док изађу, већ се појавило нешто савременије, а у свету књиге књижевност је заснована на оним класичним писцима чију вредност је потврдило време и историја, а мислим да тако и треба да буде. Има покушаја да се нова модерна књижевност уведе у читанке и у програме, али не знам колико је то баш успело.

Професор Зечевић са ученицима

На крају разговора пожелели смо професору Зечевићу да једнога дана његови ђаци или бар деца његових ђака читају његове књиге као обавезну лектиру.

Нешто касније у просторијама галерије Народне библиотеке, окупио се импозантан број заинтересованих грађана, бивших и садашњих ученика професора Зечевића, његових пријатеља и колега... Не кријући задовољство, одушевљено је поздравио све присутне, а посебно своје садашње и бивше ђаке који су дошли у великом броју. Његово садашње одељење дошло је комплетно, тако да је, да се указала потреба, могао да одржи и час одељењског старешине.

То је доказ да је професор Зечевић својим радом, али и људским квалитетима оставио дубок траг,  траг који не може да буде мерен никаквим новцем, већ задовољством и поносом.

Поглед на публику

На крају, није на одмет цитирати што о роману "Нечисти и чисти" каже професор Вукашин Лазовић, рецензент:

"Темељно и романсијерски вешто, лирски иронично, епски фрагментарно, сви ови елементи приповедачког манира чине да је књига Горана Зечевића чврсто компонован роман.

Мимо традиције се не може, чак и када се традиција напада и покушава одбацити.

Писац није ни имао намеру да се игра формом, да тражи нову или да на том путу тежи оригиналности. Он о вечној теми говори из кутка личног сензибилитета. То је, чини се, оно што књизи даје особеност и препоручује је за читање, тумачење, размишљање".

Текст и фото:
Стево Диклић