Ka dnu i nazad

Pad. Zamišljamo ga kao ponor u koji se strmoglavo rušimo, pomireni sa sasvim izvesnom sudbinom. Ali nije tako....

Umesto toga, tu je ravna linija na kojoj se ne oseti nikakav otkucaj, drhtaj ili pokret tela, pritisak ili potisak, puls koji bi davao nadu ili rušio snove. Emocije i energija ne postoje. Samo časovnik pokazuje da se velikom brzinom krećemo po životnom putu. Depresija i tuga se podjednako priželjkuju kao euforija i radost.

Dno. Sasvim je svejedno gde se nalazi. Odsustvo svih osećaja ometa racionalno sagledavanje pozicije u prostoru. Strahovit pritisak ipak odaje postojanje. Nije život, a nije ni smrt.

Ne postoje milijarde tona kamenih blokova koje pritiskaju grudi, a ipak ne može da se uhvati dah i napiše reč.

Muva u paukovoj mreži je pojam slobode za statičan svet koji je stvoren odsustvom dinamike. Samo zujanje u ušima remeti tišinu koju stvaraju glasovi hiljada udaljenih ljudi. Nepomična kamena lutka koja bez težnji, snova, a samim tim ni sudbine ne remeti opasno haotičan i uznemirujuć kurs njihovih međusobnih sudaranja i sukoba.

Zalutale otrovne strele tuđih ratova bi u svakom drugom slučaju bile smrtonosne. Na dnu su one vešto izbegnute. Ugašene su sve varnice mržnje i ljubavi.

Na početku beše reč. Lebdela je iznad ništavila olupine na dnu. Inicijalna misao stvara realnost i snove. Svet dobija svoje obrise. Rađa se kretanje i život dobija svoju formu.

Dah jedne reči je bio dovoljan da se iznad zgarišta, sačinjenog od pepela i praha mnogobrojnih ideja, materijalizuje i uzdigne silueta sačinjena od gasa i prašine.

Potaknuta je svest o prolaznosti. Svrha pronalazi formu.

Uspravljajući se, remetiš ravnotežu i pružaš nogu da sprečiš ponovni pad. To je prvi korak. Kinetika.

Energija se vraća. Formiraju se rečenice i pasusi.

Stvari počinju da se kreću, svidelo se to nekome ili ne. U inat suprotnim mišljenjima, pravi se nešto ni iz čega.