Prvomajska praznina

Prvi maj. 

Praznik rada. 

Obeležavaju ga sablasne senke 

pustog grada i 

praznih izletišta. 

Nadrealni pejzaž izlomljenog betona 

se meša sa mirisima roštilja. 

Donosi ga vetar. 

Iz dvorišta... 

Od nekih veselih ljudi 

zaklonjenih iza zidova,

Iza visokih kapija....

Miriše...

Iz kuća. 

Iz kuhinja....

U izolaciji se pronalaze načini.

Slavi se 1. maj.

Ljudi bi, po nekoj nepisanoj tradiciji, 

ovaj dan proveli u prirodi. 

Ovaj put, to nije slučaj. 

Priroda slavi svoj praznik bez čoveka.

Vraća sve...

Ono što je 

tokom svoje kratke istorije 

ljudska civilizacija 

surovo oduzela.

Tu i tamo, pojavljuju se 

znaci ljudskog prisustva. 

Umoran čovek je 

posle napornog trčanja 

poželeo da se okrepi.

Oplemenjujući svoje telo,

za sobom je ostavio trag.

U žurbi, teško je primetiti 

da ste, neočekivano, ostali 

bez ratkapne. 

Pogotovo u ovom smušenom vremenu. 

Gomila problema i briga

zaokuplja uskomešanu gomilu misli. 

Tako ogromna pitanja

zahtevaju ekspresne odgovore.

Tako funkcioniše zdrav duh.

Ne obazire se na materijalno.

Sitnicu završava negde 

gde joj nije mesto.

A oblak, začuđen 

što kraj njega nema aviona, 

ni primetio nije

ovaj maleni komad plastike. 

Sitnica u nebeskom beskraju...

Bešumno je leteo, pokušavajući 

da se odupre vetru 

koji ga je gurao u 

neželjenom pravcu.

Izgubljen, oblak samo želi

da bude sa drugarima koji prave žurku 

iznad obližnjeg salaša. 

Dok ga vetar baca 

u pravcu Banata, 

Ni stigao nij da se oprosti od družine.

Otrgnut, 

pomalo besan i

mnogo ljubomoran, 

razmišlja:

"Oni tamo prosipaju kišu i 

ludo se zabavljaju.

A šta će sa mnom biti? 

Ko zna gde ću da završim? 

E živote.... Lutalico...."

Oblak ne shvata

Lagodne nebeske staze što

otvaraju mu put. 

Bes i ljubomora su 

proizvod neizvesnog 

ishoda sudbine. 

Da je koračao 

ovozemaljskim stazama 

prema nekom cilju, 

uvideo bi mnoge poteškoće.

Shvatio bi da nisu svi 

životni putevi glatki.

Postoje i rupe 

koje je teško zaobići 

ili preskočiti...

U koje je vrlo lako upasti 

i nikada se ne izvući.

Čini se da prirodi 

ni ne nedostaje ćovek, 

niti njegovo prisustvo. 

Milijardama godina ona je funkcionisala 

bez ljudi.

Na isti, tačno utvrđeni način. 

Bez tajni. 

Bez milosti. 

Sa mnogo ljubavi. 

Sa mnogo lepote.

Nasuprot tome, ljudima 

zaista nedostaje priroda. 

Civilizacija je uvek iskazivala 

svoju ljubav prema njoj. 

Možda se ovaj praznik 

nije mogao provesti u divoti, 

ali...

Za koju nedelju će čovek 

ponovo biti slobodan. 

Opet će zakoračiti i razgrnuti 

delić prirode, 

pokazujući joj svoju ljubav, 

gotovo identičnu 

kao i prema drugom ljudskom biću.

Opet će se osetiti ta ljudska "hemija": 

kratka i neobavezna, 

iza koje ostaju plastični 

i metalni tragovi 

i teško razgradljivi ožiljci