Ah... Ta sloboda....

Drvo, zakovanog korena duboko u zemlji je pamtilo. Ispod grube kore se nakupilo i sakrilo mnogo toga. Gomila pokazanih a neiskazanih stremljenja. Pozamašna količina vremena.

Ono se sećalo vremena dok je još bilo mlado. Tada se plašilo da ne bude slomljeno od povetarca.

Od tada, proleće, leto, jesen i zima su se smenjivali u bezbrojnom, gotovo matematičkom nizu, za sobom ostavljajući po jedan god... Po jednu oznaku... Po jedan čvor...

I opet je proleće. Ispod hlaadne izborane kore se kovitlaju probuđena (o)sećanja. U njemu opet struje sokovi. 

Prirodna radost. Hrani ga njegova najbolja prijateljica - zemlja, Ona nije više smrznuta. Ona nije više tvrda.

Idilu ne mogu da mu pokvare ni ptičice koje grebu po njegovoj kori, skrivene duboko u krošnji punoj volumena. 

Jadna od tih letećih dosada mu je baš prirasla srcu. 

Pre mnogo godina se na njemu zaljubio par. Dvoje je postalo četvoro. Pamti on to dobro. Paperijaste loptice su mu vasceli dan dosađivale svojim piskavim glasom. Na žalost, jedna loptica nikada nije odrasla. Druga je vrlo brzo promenila paperije u perije. Nije joj dugo trebalo da sa njegovog vrha prvi put mahne svojim nejakim krilima.

Hmmm... Čini se da drveće ne pamti tako dobro? Sada više nije siguran da li je to ta ista ptica? 

Ili je to samo senka njegovih želja i snova o tome kako mu se neko vraća? Posle leta po beskrajnom nebu, pored svih drugih stabala i potkrovlja, da se ista ptica vrati?

Nešto ga je zagrebalo u dubini. Bio je to crv. Taj opaki stvor je uživao da se hrani onim što je najsvetlije pod tamnom korom, ostavljajući za sobom krš, sumnju, neugodan osećaj svrabeža i gomilu pitanja.

Da li je ona mala ptica odletela? Da li je ona sad slobodna?

Voleo bi da može pitati malenu pticu. 

Ali davno je spoznao svoje nemogućnosti...

Njegov jedini zvuk je šuštanje kada je pod vetrom ili kišom. 

Ne može da leti....

Ne može da priča...

Nije slobodan...

Jedino što mu ostaje da raste i svojom visinom dotakne sunce. Za to mu ne trebaju krila.