Mrak (II)

Proleće

Mladost ne poznaje mrak. Bez sopstvene volje i pristanka, momci i devojke su ubačeni u tamne hodnike lavirinta života. Ne shvatajući o čemu se radi, sva ta deca se smeju i igraju žmurke po najzabačenijim mestima. Zabavno im je da se veru i crtaju po hladnim zidovima koji ih dele od istinskog života. Oni u tom mraku žive nevino i naivno jer ne znaju za ikakav drugi svet. Svoje zarobljeništvo shvataju kao šansu, pa im i iskra u oku prijatelja predstavlja svetlost na kraju tunela. Uvereni su da je ljubav ta koja će srušiti zidove, napraviti mostove i otvoriti nove horizonte.
Iz tih razloga, tama nikada nije bila ljubitelj mladosti i ljubavi. Ali tama nema snagu koju ima mladost. Zato samo čeka i vreba nečiji umor i razočarenje.
Zazvonio mi je telefon. Sa osmehom sam dočekao taj SMS. Mesec dana su te poruke bile jedina nada da me moja žudnja ne rasturi na sićušne komade. Napokon, za par minuta je tu. Moraću požuriti, jer ako zakasnim prilika će mi se ukazati tek uveče. Ne želim delegirati taj susret par sati, jer je za mene tada to predstavljalo čitavu večnost.
Udahnuo sam svež vazduh ispunjen njenim mirisima. Izašla je iz autobusa sva srećna što me vidi. Iz ruke sam joj uzeo kofere i lagano smo krenuli ka njenoj kući. Uz put mi je pričala kako joj je bilo na fakultetu, ogovarla cimerke (koje ja mogu poznavati samo iz njenih priča), kao i ostale zgode koje se dogode gotovo svakoj studentkinji.

"Zvala me je sestra. Večeras ne izlazimo već idemo kod nje na rođendan!"

Naravno, to neće biti nekakva žurka, već porodična proslava. Uh... Nisam ljubitelj takvih okupljanja.  Bez glasne muzike, posedani za sto, mladi su često izloženi unakrsnoj vatri starijih. Salve pitanja očekuju i salve odgovora. Nisu to događaji u kojima ti je dozvoljeno da pokažeš svoja osećanja, već se očekuje da pokažeš svoje stavove. A stavove nikada nisam gajio, pa sam se na proslavama uvek osećao kao razoružan vojnik zatečen na sred borbene linije.
Pokušavam da izbegnem sve to, ali nije išlo. Kaže da je već kupila naš poklon i da ja ništa ne brinem: moje je samo da dođem. Nevoljno pristajem i, obuzdavajući svoju požudu, tražim obećanje da ćemo sutra provesti mnogo više vremena zajedno.

Došlo je veče. Prvo sam svratio do nje pa smo zajedno prešli u kuću pored. Pozdravih se sa njenom sestrom, sestrinim bratom, mamom i tatom (koji njoj dođu stric i strina). Zatim sam se upoznao i sa nekoliko nepoznatih ljudi koji su svima njima neki bliži rođaci. Na kraju sam upoznao i njega. On je bio dečko njene sestre, reklo bi se - skoro pa slavljenik.

Onizak, nabijen, veselih crta lica, bio je prilično otvoren za priču. Moja prilično brbljiva usta nisu imala ama baš nikakvu šansu pored njega. On je mene znao iz viđenja, ali ja njega ne. Saznah i da skoro pa svaki dan prolazim kraj njegove kuće. Zabavlja se sa njenom sestrom već par godina i prilično je srećan. Na žalost, nije zaposlen. To je prilično loša stvar, jer živi samo sa majkom od njene penzijice. Ali, njegov optimizam je bio veliki: izvući će se on. Ima rođake u inostranstvu, bio je već kod njih. Odvešće tamo i devojku, pa će se oženiti. Ovde nema budućnosti ni za nju, ni za njega.
Brbljivost je bila ona linija koja nas je spojila i sačuvala od potencionalno neugodnih pitanja starijih rođaka naših devojaka. Budući da smo obojica bili vedrog duha a da je u blizini neko mlađi od nas, postavilo se pitanje: zašto ne iskoristiti tu situaciju? Sada smo mi bili oni stariji koji postavljaju neugodna pitanja onima mlađim od nas.
Uhvatili smo "u makaze" brata od njegove devojke koji tada još nije ni zakoračio u momačke vode. Iako je bio vedrog duha i sklon šali, taj klinac je na kraju bio iznerviran našim konstantnim zadirkivanjem. Kada ga je konačno načeo crv samopoštovanja , morao je da nešto učini i da odvede razgovor na neku drugu stranu.

Kakva greška! To nam je dalo još malo povoda da ga psihički izdriblamo pa je klinac morao nešto da učini. Pozvao nas je u svoju sobu da nam pokaže da nije ni on "mačiji kašalj".
Prvo što sam ugledao kada sam zakoračio u tu prostoriju su bile ogromne police na zidovima. Na njima nisu bile knjige, već makete traktora, kombajna, različitih prikolica i automobila. U trenutku sam pomislio da su to obične igračke, ali sam uskoro bio razuveren.
"Evo da vidite šta ja radim."
Uzimao je one igračke, pružajući nam jednu po jednu. Ja sam ih zagledao pomišljajući da li treba da budem zadivljen kupovnim umanjenim kopijama poznatih brendova? Sumnjičavo sam ga pogledao, pa je dečak natucajući pokušao da objasni. Na kraju sam shvatio.
To, zapravo nisu kupovne makete. Ovaj dečak je svojeručno pravio malene kopije mahom poljoprivrednih mašina. To je radio sa zadivljujućim smislom za detalje. Sve je sastavljao od delova najobičnijeg plastičnog i metalnog otpada: flaša, limenki i poneki papir!
Posle ovog objašnjenja sam ostao bez reči. Za bilo koju od tih maketa traktora ili automobila je bi se moglo reći da je pravo malo remek delo stvoreno sa puno pažnje i strpljenja.
Ja i slavljeničkin dečko se pogledasmo odlučivši da okrenemo razgovor u malo ozbiljnijem pravcu. Moramo videti koji su njegovi planovi i ciljevi u životu.
Taj dečak nije imao neke velike snove: kad odraste želeo je da postane traktorista i da vozi Džon Dir-a u preduzeću gde mu je i otac radio. Svoj talenat bi iskoristio za sitnije popravke i ništa više od toga. Shvatih da pred nama stoji prilično skroman mladić koji se dosta razlikovao od svojih vršnjaka. Njegovi ciljevi su lako dostupni i delovalo je da linija njegovog života neće biti vijugava, niti osuđena na konstantno traženje novih puteva i izlaza iz besmisla.

To veče je prošlo mnogo bolje nego što sam očekivao. Upoznao sam par dobrih ljudi sa kojima sam se mogao ispričati kada god se sretnemo.
U to vreme se to često i dešavalo. Sa devojkinim rođacima gotovo svaki vikend.
Sećajući se svega posle nekog dužeg vremena, ne mogu a da ne primetim koliko je tama bila pokvarena i zla. Kao da nas je slušala iz prikrajka, sakrivena u nekom ćošku. Čekala je pogodnu priliku da smrska nečije snove, nadu a potom i prigrli nečiji život. Za to joj je trebalo vremena. Voće se ne bere dok je zeleno.
Nekadašnji dečak sa skromnim snovima je postao čovek bez snova. On je vozio IMT-a od svoje devete godine po titelskim njivama. On je imao talenat da od smeća napravi nešto lepo. Te dve stvari su bile sasvim dovoljne da preore svoj put iz ovog lavirinta i to je tama vrlo dobro znala. Morala ga je sprečiti, obuzdati i slomiti.
Njena odluka je bila jasna: on nije dovoljno dobar za traktoristu i taj posao može raditi samo za sebe. Nije dobar ni kao mehaničar. Ma neka bude običan fizikalac koji će raditi od jutra do mraka.
Uspešno naveden u slepi deo lavirinta i izgubljen, on se pomirio sa sudbinom. Stopio se u mračnu okolinu i postao samo još jedan maleni delić lavirinta iz koga mi još uvek tražimo izlaz.