Mrak (I)

Zima

Postoje mesta u kojima zimske hladne noći nikada ne prolaze... Iako se čini da se rano smrači i da noć dugo traje, ledena tama se zavuče u ljudske kosti iz kojih nikada više ne može pobeći. Društvo zaraženo ovakvom tamom je osuđeno na večno tumaranje, pri čemu gradi mrežu mračnih hodnika  - lavirint nesrećnih i izgubljenih sudbina.
Bilo je kasno zimsko popodne. Vetar je savijao grane drveća koje su udarale po prozoru. Na njima više nije bilo snega. Iako se činilo da on još uvek pada, sneg nošen olujnim naletima je bežao sa krovova zgrada i negde u daljini pravio minijaturne smetove.
Na brzinu sam navukao pantalone i jaknu. Proveravam da li mi je novčanik u džepu. Kada sam se uverio u svoju platežnu sposobnost, obuvam cipele i stavljam kapu. Sada sam spreman da odem do prodavnice.

Već kod izlaznih vrata zgrade, zimski me je vetar prilično razuverio da postoji ikakva šansa za prijatnu šetnju. Mrzim zimski vetar jer mi zbog njega suze orose lice, a zatim se počinju smrzavati stvarajući osećaj poput peckanja u i okolo očiju.

Krenuo sam posred ulice koja, po ustaljenom titelskom običaju, u ovo doba dana nije bila nimalo prometna. Iako blizu centra, u Knićaninovoj (kao i u njenoj okolini) nisam mogao čuti brujanje motora automobila. Nije bilo ni njihovih farova koji bi raskidali sumornu tamu. Možda je to sreća, jer se led na nekim mestima još uvek nije otopio, pa bi pešak na putu i automobil koji ide prema njemu bili dobitna kombinacija za nekog ortopeda ili traumatologa.

Zamakao sam za ćošak, odmah pored Katoličke crkve, sa idejom da što brže projurim Glavnom ulicom na kojoj je uvek bila najveća vetrometina.

Ne znam koji me je andrak naterao da krajičkom oka pogledam na crkvena vrata? Zar sam došao u te godine u kojima se stiče jedan od najmorbidnijih navika: gledanje u umrlice?

Zastao sam. Nisam više osetio vetar, ali sam zato čuo tutnjanje pulsa u mojim ušima. Čekić sudbine me je prikucao za to mesto, a zatim nastavio da mlati po mojoj glavi. Iz tame se probijao beli papir A5 formata, sa koga me je gledala slika dobro poznatog lika. Pored je stajalo njegovo ime i prezime a ispod obaveštenje koje daje ožalošćena porodica koje govori datum i mesto sahrane.

Tama oko mene je stvorila mrak u mojoj glavi. Izgubio sam tok misli i sadašnjost zamenio sa prošlošću. Za budućnost tu nije bilo mesta. Noge su mi se odrvenile. Gledam levo - desno u nadi da u okolini postoji neko ko bi mi rekao da sve sanjam. Mladi ljudi ne umiru, zar ne? Šta se to, pobogu desilo?

Nekako smognem snage i krećem dalje. Nedaleko odatle nalećem na nekoga ko bi mi dao informacije. U tom trenutku se moj mozak još uvek nije oporavio od šoka i ja ne razaznajem one tanane niti koje ljude povezuju kako na dobre, tako i na loše načine. Činim grešku postavljajući pitanje šta se to desilo i dobijam prilično opširan odgovor čije značenje shvatam tek nakon što sam se udaljio:

"Ma on... On je bio non-stop pijan. Nije izlazio iz kafane. Tako je i završio. Našli su ga mrtvog."

Ovo mi je postavio više pitanja nego odgovora, ali ton kojim je bilo izrečeno mi je govorio da lagano treba da se udaljim negde duboko u hladnu noć.

Dva, tri koraka i mozak polako počinje da se vraća u funkciju. Šta to radiš majmune? Našao si i koga da pitaš? Zar si zaboravio sve šta se tu desilo?

"Čoveče..."
Psovka mi se otrgla sa usana. Okrenuo sam se da vidim da me nije neko čuo. Nije bilo nikog. Samo vetar mi je bio svedok.
Obavivši svoje obaveze, brzo sam se vratio kući. Namera mi je bila da okrenem jedan broj i saznam sve informacije.
Bezuspešno. Još uvek niko ništa nije čuo...