Poslednji zmaj IV - ★★ Fog Developer ★★

Najnovije

☆☆ Blog za ljude koji znaju šta žele ☆☆

01. 04. 2018.

Poslednji zmaj IV

Poslednji zmaj IV

Poglavlje četvrto: Kroz blato do visina

Zmajevi su bili vrlo temeljiti u svojim pokušajima da oteraju malene vilenjake iz svoje okoline. Brzo su shvatili da ne mogu dejstvovati samo po mestima iz kojih pošandrcali vilenjaci iskaču i ubijaju nekog od njih. Taman spale jedan žbun, a za nedelju dana eto ti vilenjaka iza nekog drveta cilja i pogađa ili promašuje! Spale to drvo (sve sa tim vilenjacima), kad za par nedelja mali vilenjaci pronađu skrovište ispod nekog zumbula ili nevena! Dakle, rešenje je bilo spaliti sve u krugu od 100 metara, a pošto ni to nije pomoglo, onda 200, 300 itd.
Međutim, to spaljivanje žbunja, drveća i cveća od strane Zmajeva je bitno uticalo na floru i faunu u blizini njihove zemlje. Planinska uzvišenja su ubrzo postala ogoljena, jer na njima nije više bilo biljaka. Kiše su počele da spiraju zemlju, koju je na tom mestu držalo samo korenje drveća (koje više nije postojalo jer je bilo spaljeno), tako da su se umesto prelepih i šumovitih padina pojavile stene i kamenje od kojih je ta planina bila i sačinjena.
Ta novoformirana golet nije bila pogodna za život divljači, koja se u potrazi za svojom hranom spustila u dolinu i više se nije želela pentrati ka toj planini. Mnogi, ekološko osvešćeni pripadnici tvorovske populacije su osuđivali Zmajeve jer su poremetili biodiverzitet planine, ali nisu smeli da pošalju svoje izaslanike da im to saopšte. Mnogi tvorovi su zapravo smatrali da sve to i nije toliko bitno jer njihova vrsta ima veći problem - kako se izboriti sa neprijatnim mirisima i flekama na krznu koji ne nestaju posle svakog pranja. Ipak su tvorovi bili i srećni jer su njihovi naučnici bili na pragu tog revolucionarnog otkrića tako da će, najkasnije za dve do tri godine, postati najmirisnije životinje na planeti.
Danima su Zmajevi lutali svojom planinom tražeći šta će i koga će da gricnu. Susretali su samo po koju planinsku kozu, jer te životinje inače vole da se bave alpinizmom i ostalim ekstremnim sportovima. Te planinske koze su bile zaista "mršav" obrok našim junacima i oni su opet osetili strah. Ovaj put je to bio strah od saznanja da su ostali bez hrane!
Da bi prekinuo nemir u svome narodu, najveći Zmaj Vatrus Grejus Lenjus je stao na jednu stenu i objavio svima da je vreme za pokret! Oni na ovoj planini više nemaju šta da traže. Hrana se nalazi dole, po poljima, livadama i šumama, ali tamo ih vrebaju i oni dosadni vilenjaci! Prva stvar koju treba da urade je da pronađu novi dom a da bi taj dom sačuvali, vilenjaci ne smeju da saznaju za njega. Kada se presele, Zmajevi će morati da lete visoko i daleko u potrazi za hranom, a na kraju - moraće i da pronađu skrovište malih zlotvora koji su ih prilično osakatili. Moraće da ih kazne za sve ovo što se desilo!
Tim govorom je nastala nova era u istoriji, godine koje naučnici mnogih životinjskih vrsta zasluženo nazivaju "Veličanstveni let Zmajeva". Nekada lenji i debeli, Zmajevi su u potrazi za novim domom postali prilično mobilni, što im je istopilo nepotrebne masti. Hrana bogata ugljenim hidratima i biljnim vlaknima (Zmajevi su izmislili kokice jedno jutro kada su na nekom proplanku vitlali vilenjake kroz neko kukuruzište) je pozitivno uticala na njihovu liniju. Neki medvedi su shvatili šta je tajni recept njihovog uspeha pa su brže bolje pohitali ka svojim medvedicama. Naučnici mnogih životinjskih vrsta pišu da medvedice nisu baš dobro prihvatile reči svojih mužijaka i da su se našle uvređene ("Ja debela? Sad' ćeš da mi platiš sve ove godine provedene sa tobom, lenčugo!"). Zatim su izmlatile te svoje nepristojne muževe i isterali ih iz kuće. Ovi medvedi su od sramote pobeleli i nekuda su se odselili. Otišli su negde daleko kako ih niko nikad više ne bi video ni tražio.
Sa druge strane, Zmajevi su gospodarili nebom dugi niz godina. Predvođeni Vatrus Grejus Lenjusom su našli svoj novi dom u jednoj močvari okruženoj šumom, na 500 metara od planine. To je bio najveći civilizacijski iskorak koji je njihova vrsta u tom trenutku mogla da napravi. Iako se u početku većina nije slagala sa ovom Vatrusovom odlukom, ubrzo su bili razuvereni. Smatrajući da su ovde sigurni, zaboravili su na sve vojne taktike. Nisu imali stražu, pa ih je jednog dana iznenadila gomilica prepotentnih vilenjaka na ivici njihove močvare.
"Ala ste vi vilenjaci dosadni! Mislim, ono, kao... znaš... Niste nimalo kul..." - povika neko iz mulja žvaćući neki eukaliptus sa dabrovim mesom kao prilogom.
U tom trenutku se iznad močvare našlo minimalno hiljadu strela. Zmajevi su se zatim zagnjurili u mulj i mogli su samo da čuju kako strelice lupkaju po površini blata. Nakon toga se ništa nije čulo ali se zato ništa nije ni desilo. Vatrus je izbacio svoju glavu iznad površine kako bi provirio šta se to dođavola događa! Na obali su stajali očigledno ludi vilenjaci, lomeći svoje lukove i strele od besa. Vatrus je pogledao oko sebe kako bi video zbog čega su ova dosadna stvorenja besna i onda je shvatio: oko njega su plutale vilenjačke strelice, tek je po koja virila iz nekog lokvanja koji joj se našao na putu. Strele nisu mogle da probiju mulj, nego su se od njega odbijale kao što bi se odbile i od kamena! Vatrus se tada nasmejao i samo je viknuo "Buuuu" prema onim vilenjacima koji se odmah zatim nekuda razbežaše.
Živeći u blatu, Zmajevi su bili bezbedni od vilenjačkih strela jer su se te strele zaglavljivale u mulju. Iz tog novog doma Zmajevi su poletali pravo u vis, a postojala je još jedna pogodnost u kojoj su uživali - nisu morali da se trude da sleću, već bi se samo bućnuli u onaj mulj sa visine i to im je pričinjavalo neviđeno zadovoljstvo!
Kada su bili visoko na nebu, niko im nije mogao ništa, pa su se ostale životinjske vrste divile toj gracioznosti i spektaklu koji se odvijao iznad njihovih glava. Ali Zmajevi su se često morali spuštati nisko, kako bi ispržili i pojeli po koji komad mesa.
Vilenjački skauti su pratili njihova kretanja i, budući da sada Zmajevima ne mogu ništa u močvari, proučiavali gde su njihova nova lovišta. Kada bi to otkrili, poslali bi svoje strelce da se popnu na visoka stabla oko lovišta kako bi svojim otrovnim strelama rušili Zmaja koji tu dođe da se hrani. Često su Zmajevi primećivali opasnost, ali je poneki put ta opasnost bila isuviše skrivena za njih, pa su nesrećni Zmajevi i ginuli bez njima znanog razloga.
Kada bi vilenjaci srušili nekog Zmaja, brzo bi se okupili oko njegovog tela, a zatim bi ga odvlačili  kroz šumu svojim naučnicima na izučavanje. Njihovi naučnici nikada nisu uspeli da otkriju način na koji neki Zmaj stvara vatru.
Jednog dana su vilenjaci oborili Mrguda Zanovetala. Njegovo mrtvo telo su odvukli do svog kraljevstva gde su ga predali Vilenjačkoj Akademiji Nauka, Umetnosti i Magije, koje je radilo pod budnim okom Saveta Mudrih Staraca. Najbolji i najučeniji ljudi vilenjačke zajednice su počeli da vrte glavama tamo amo... Jednostavno - oni nisu znali šta više mogu da urade sa još jednim mrtvim Zmajem. Svi njihovi pokušaji da otkriju tehnologiju pravljenja vatre su bili bezuspešni, pa su oni već gubili nadu u celu stvar oko proučavanja Zmajeva i samog ovog rata.
Na sveopšte iznenađenje okupljenih naučenjaka, jedan od njih je dotrčao do trupla Zmaja i prozborio:
-Izgleda da Zmajevi mogu da stvaraju vatru samo dok su živi! Dakle, treba nam samo jedan živ zmaj! - uskliknu Degenije, jedan od najpametnijih vilenjačkih naučenjaka ikada.

Nema komentara:

Pokaži nam svoje mišljenje! Objavi komentar