Prevelika očekivanja

Prevelika očekivanja

Svako od nas ima nešto zbog čega se kaje. Ne treba da se lažemo. U svakom od nas čuči taj maleni crv koji rovari kroz sivu masu i urliče. On nas određuje kao ličnost - pobogu, pa on nam određuje i budućnost! Naravno, ukoliko ga slušamo. A taj crvić nas neugodno podseća na nešto što smo uradili onako kako nije trebalo. Pa dobro - sledeći put neću uraditi tako, već onako "ispravno". Na žalost, to ispravno se često pokaže kao potpuno pogrešno.
Najčešće se taj crv oglasi kada imamo intenzivnu konverzaciju i neke odnose sa ljudima. U trenucima kada nas razočaraju ili, još gore, kada mi razočaramo, on se budi i počinje da grize. Zar mi ne možemo imati više od izbora "biti odvratan" ili "biti fin"? I zašto taj naš izbor, kao neki vir, povuče za sobom gomilu ljudi, gomilu sudbina? I sve te sudbine, njihove reči, njihovi postupci, samo su hrana za tog crva, koji postaje sve duži, snažniji i glasniji....
Možda je biti odvratan i biti loš jedini lek u nekim situacijama? Ako se tako postavimo onda.... Ma onda je to ogromna greška, arogancija i bezobrazluk kidaju, lome i uništavaju nežnu mrežu ljubavi koja nas sve spaja, nežnu a opet jaku kao nevidljiva paučina koju plete sudbina između svih nas. Umesto te nevidljive ljubavi, možda ostane samo strahopoštovanje. A ako se poker života igra na tu kartu, skrivenu negde duboko u našem rukavu, onda se mora znati da je i sudbina nezgodan igrač... vidi sve i laka je na obaraču.... A kako ne bi i znala da varaš, kada ona deli sve karte, određuje pravila i poziva igrače za sto?
Zato budi loš frajeru, i samo gledaj šta se će da se desi....
A neki put... Neki put samo želimo više. Nije nam dobro tu gde jesmo pa mislimo da je sreća u onome što nemamo, a ne u onome što imamo. I onda se borimo, pa vučemo sudbinu za rukav, pa gazimo principe, ljude, i na kraju šta bude? Pa ništa... Gubimo. I kada dobijamo, sudbina već uredi da nešto izgubimo. Ali nama  se čini da to što je nestalo ne vredi, a to je već slatko laganje samog sebe - suptilno i tiho, jer mora biti tako da ne probudi onog crva, iako će on to pre ili kasnije da sazna za tu igru... A kad sazna, na krajnje grub način će nam ukazati na naše greške - greške koje se ne mogu ispraviti, greške koje je pojelo vreme, greške odavno zakopane, odavno zaboravljene...
Sve ovo je trebalo da bude poenta jedne pesme, ali na žalost nije. U vremenu u kom je pisana postojao je samo bes, koji se  između ostalih emocija nije pokušavao ni sakriti. I onda je pesma, kao sigurnosni ventil emocija, pod pritiskom tog besa ispala gruba, besmislena... Za nju, i mene kao njenog tvorca, nema opravdanja, nema izgovora. Nema!
Možda je bolje da zato ostane zaboravljena i odbačena.... Ali.... Život je to.... Kada bi znao šta bi napisao, onda bi pre toga stavio tačku. A nisam.

Ona želi da imamo bazen.
Ja joj kažem:
"Imamo septičku, to je slično..."
Jer ne umem da lažem.

Ona želi da ide u bioskop.
Ja joj kažem:
"Gledamo film sa torenta, onako sami..."
Jer zaista ne znam da lažem.

Ona želi na skupu večeru.
Ja joj kažem:
"Evo burek i jogurt
Obrok je mnogo tražen"

Ona želi skupa kola.
Ja je vozim na biciklu,
Možda sam glup do bola
I nisam sav u "vinklu".

Ona želi da "napumapam" mišiće.
Ona želi jahte, zlato,
svile...
A prekriva nas tamno blato...

Ona želi gomilu para.
U novčaniku držim samo Ličnu Kartu
pa rekoh:
"Bejbi, ovo počinje da smara..."

Ona želi da zameni mene,
pa ode s drugim,
Koji ima sve bolje od mene...

Posle, slučajno, svrati do mene...
I želi da priča...
Ona kaže da je dečko vara,
al nije važno, jer ima gomilu para...
Ona kaže da ima bazen.
Ona kaže da ima skupa kola.
Ona kaže da ide na večere.
Ide na putovanja, u bioskope...

Ona kaže da sve to nije bitno.
Ona laže da je srećna.
"A kako si ti?"

Ja joj lažem da sam presrećan.
Juče sam imao za ručak, 
Danas za večeru...
A sutra za doručak...

Ona kaže: "Pa, kako je to sreća?"
E, dušo... To je sreća najveća...
Jer će to takve, kao ti,
Držati daleko od mene...
A ko je bio u pravu
Presudiće neko drugo vreme.

Na svu sreću, postoje i ispravke... Deponije naših osećanja i sećanja su prave septičke jame svih naših odbačenih stvari, koje su trebale da budu lepe, koje su trebale da budu večne. A nisu... I zato ih ne otvaraj po svaku cenu, i ne dozvoli da ih neko vidi... Ali avaj, septička kao i svaka septička se vremenom napuni, a onaj čovek koji je uspeo da ugradi kanalizaciju za instant zaborav je blažen. Ili je ipak sve lepše kada se ovekoveči, pa neka zub vremena tek onako, gricne tu i tamo....
A CaoChangDi Trash HeapEh.... A vreme kao vreme.... Meni sve više pokazuje da je ona bila u pravu, a njoj? Pa njoj sve više pokazuje da sam ja bio u pravu... Ironija sudbine? Ma jok... Prevelik ulog u pokeraškom obračunu sa tom istom sudbinom, u kojem je svako od nas dobio partiju - ja malo više sreće, ona malo više materije a sudbina je lepo to od srca dala, samo što je svakome od nas zasebno brojala.
A crv sa početka priče? On je sada miran, spava... Dovoljno se najeo uspomena, pa punog stomaka lenčari, i čeka neki novi razlog da se svađa....
(Objavljeno 27. marta 2012g.)

Коментари

Popularno

Tehnički problemi (i ostala tehnička čudesa) u najavi (i u bliskoj istoriji)

Izvršavanje Python programa

Vredela si svakoga stiha

Izbor uređivača teksta (Editora)

Kreiranje izvorne datoteke

Strip o Brus Liju?

Matematički izrazi (ekspresije) u naše programu

Parametri i argumenti funkcija