Bezimena

Bezimena

U noći kada mi

Se pluća stežu,

Od zime koja tiho

 Oko njih plete mrežu,

 A ledeni dah

Se pred usnama pretvara

U beli zimski prah

Koji na šalu postaje

Samo još jedna njegova šara.

Stajala si tamo i

Čekala nekoga da dođe.

Sa obrazima crvenim

Što ih zima glođe.

I psovala si sve,

Onako po spisku,

Naravno, u sebi si

Govorila, reči te,

Celu jednu nizku.

Želela si samo da

Ne budeš bezimena

Da samo tebi on pruži ljubav

Da ne budeš usamljena.

A njega nema...

I tebi je hladno.

Srce ti je bilo toliko

Nekakve ljubavi gladno.

Ali u ovakvoj ledari

Za tebe niko ne mari.

U nekom hotelu ili kolima

Misliš da se skriva

Samo za tebe ljubavna toplina.

Želela si samo da

Ne budeš bezimena,

Da ti pružim malo ljubavi,

Da ne budeš usamljena.

Devojko, da li

Ti ja dajem ime?

I da li se možda

ponosiš njime?

Ili si samo jedna sena

Oštre zime uspomena?

Eh moja bezimena...

 Bez imena i prezimena...

A trudila si se da

Ne budeš bezimena.

Dala si mi svu svoju ljubav

Da ne bi bila zaboravljena.