Pozadina Bekstva iz Titela - ★★ Fog Developer ★★

Najnovije

☆☆ Blog za ljude koji znaju šta žele ☆☆

12. 01. 2017.

Pozadina Bekstva iz Titela

 Pozadina "Bekstva iz Titela"

Uspomene su ono što nas pokreće. One su začin koji daje ukus papazjaniji od života koju sami pravimo. Događaji koji nas često kroz život prate bivaju na neki način zaboravljeni,  zauvek odbačeni... Kao da nikada nisu bili deo nas.
Međutim, kada se dohvatimo metle kojom čistimo svoja sećanja, razgrćući paučinu zaborava, često pronađemo i davno zaboravljenu boju osećanja koja su nekada postojala, a koja su do tad samo čučala negde zabačena u nama. Prekrasna osećanja koja su nekada davala smisao svemu mi na kraju prekrijemo patinom nebitnih svakodnevnih sitnica.
A ta osećanja su naš vremeplov. Čim ih nađemo dobijamo moć da se vratimo kroz vreme i da ponovo proživimo sve one lepe i ružne stvari. Na žalost, nemamo moć da ih i menjamo.
Poneki put vraćam svoje vreme unazad... Zanimljiva mi je bila cela priča koja stoji iza  nikada dovršene pesme "Bekstvo iz Titela". Vredi li ta priča? Ne znam... Meni je draga. Mali biser pronađen ispod sloja magle, prašine i zaborava...
Sve se dešavalo, ako se dobro sećam, 2002. godine. U sobu jedne prijateljice, kroz otvorene prozore, sunce je igralo neku svoju igru, ne obazirući se na naš nevažan svet. Još sa vrata mi je zapala za oko akustična gitara čiji je vrat izvirivao iza nekog ormara u uglu. Nije dugo trebalo da ta gitara sleti meni u ruke.
Videvši to, drugarica se nasmejala.
"Hoćeš da ti pokažem šta sam uvežbala?" - rekla je.
"Kasnije. Pusti malo mene... Da probam. Ali da te upozorim: malo me je gadno slušati, iako sebi prilično lepo zvučim. Znam dobrih par akorda!"
(ovo je bila istina koja se nije menjala sa godinama)
I počeo sam, gotovo pa školski šablon: Am, F, Am, F, Am, F... i šta sad? Pa C. Hej, pa ovo i ne zvuči loše...'Ajd još koji krug... Am, F, Am, F, Am, F, C, C - i eto - već je strofa bila gotova.... A gde je refren? 'Ajd.. C, G, Am - nije loše, a onda isto to uz promenu ritma, onako da liči pomalo na Azru... C, G, Am... Gotovo...
Falio mi je tekst... 'Ajde smisliću nešto na brzinu. U tome sam makar uvek bio dobar...
"Hoćeš li je ti pevati?" - obratio sam joj se.
Zbog potvrdnog odgovora (uz malo nećkanja) sam smislio tekst u ženskom rodu. Prvo sam otpevao ja (auh, dobro da me neko nije čuo) a zatim je zamolio da ona ponovi.
Oh.... Da.... Pevala je jednim od retko dobrih ženskih glasova koje sam čuo! Mnogo puta osetim tugu kada vidim da nečiji život nije krenuo u nekom smeru koji bi talente te osobe još više usavršio. A lepota pevanja je jedan od najlepših talenata koje neko može da ima. Šteta... Mada možda i nije? Možda su mnogi ljudi ipak u pravu kada čuvaju ono što im je najvrednije u sebi, kako bi time usrećili samo svoje najbliže?
"Ovo i ne zvuči tako loše.... Imam kasoš**! Mogli bi smo to i da snimimo?" - reče ona.
**kasetofon ili skraćeno kasoš - za mlađe generacije: to je sprava koja je nekada služila za slušanje, ali i snimanje muzike na kasete.
Odmah sam znao da mi fali još teksta. To ću rešiti sutra, kada smislim šta bih još u tu pesmu mogao da stavim. Možda bi ja nešto još i napisao, da me nije mrzelo da napišem taj kratki delić teksta na neki papir. Neka, sutra ću...
Kako obično biva, zbog obaveza ili ko zna kakvih nedaća, to sutra nikada nije došlo. Postoji ona izreka za takav rad: "Sutra ili malo sutra? Uvek bude ovo drugo".
Sudbina ume da bude kučka, pa iskida one tanke končiće prijatejstva. Jednostavno nas zaskoči iza  nekog ugla, podmetne nogu i saplete nas sa ponekim smrtnim slučajem. Sudbina ima čudne šale... Neki put nas sa vrha neke zgrade gađa nekom gadnom boleštinom. Neki put nas miluje po kosi rukom čiji vlasnik će nam možda već sutra biti najveći neprijatelj.
U zevzečenju sa sudbinom prolazi par godina u kojima se ništa promenilo nije (ili možda i jeste a da ja nisam obratio pažnju). Sve do trenutka kada se ova priča iznenada nastavlja.
Lokalni bendovi su se te godine spremali za neku zajedničku svirku. To im je bila jedna od retkih prilika da svima pokažu svoj talenat. Drugar iz jednog takvog benda me je pozvao uz reči:
"Dođi na našu probu da čuješ kako pržimo... Dođi u toliko i toliko...."
Važi... Čoveče, pa jedva čekam...
Vi i ja moramo raščistiti neke stvari oko nekih pojmova: imati muzičku probu i/ili svirku u predivnim mestima rasturenim raznoraznim političkim i društvenim promenama toliko da izgledaju kao da su upravo izašle iz sluznice nekog krajnje svenemogućeg bića i kao takva se zalepila i skorila na ovozemaljskom globusu, je u stvari jako komplikovana stvar....
Postoji par ljudi dobre volje koji imaju opremu, postoji par ljudi dobre volje koji imaju prostor, zatim su tu i par ljudi koji sem želje da sviraju - nemaju ništa. Ako bilo koja karika u ovom lancu zakaže -  sve je gotovo... Nema benda, a samim tim ni svirke!
Ovo je bio redak trenutak kada su sve karike u tom lancu (naizgled) funkcionisale i eto... Juhu, tu sam... Moji drugari dobro zvuče... Ups, ali bubnjar žuri na autobus, posao ga zove... Ostadoše dva druga (gitara + bas) koji imaju termin još 45 minuta, pa je šteta da to vreme propadne...
"Ti, ono, kao pomalo sviraš?"
"Hhmmm, da? Znam samo 2-3 akorda, nije da me nije zanimalo više, ali... Mislim, vidi se da slušam Ramones-e 😜"
"Ajde sedi za bubnjeve"
"?????????????????????????? Ajde važi..."
Bum, tras, klang, cang, kraš, drm - dođavola, zvučao sam ko truli auspuh stojadina, kog pijani vozač, pri punom gasu, vuče preko rupa na asfaltu povrh titelske dolme.....
"Ovo ne valja ništa... Hajde pređi na bas"....
Šta će, bre, na basu još tri žice, zar mu nije potrebna samo jedna? O sve te ostale samo zapinjem.... Smetaju...
"Dobro, čoveče, umeš li ti išta da sviraš duže od 10 sekundi? 😱"
"Čekaj da razmislim malo... (...posle jedno desetak minuta... 😶)... Umem! Daj tu gitaru ovamo... Kako se aktivira ta distorzija????"
Posle nekih njihovih (i tuđih) pesama koje sam sa većim ili manjim uspehom odsvirao, odlučio sam da postavim pitanje:
"Imam par svojih stvari, samo ne znam ko će da peva?"
"Ako su tvoje stvari, pevaj ih sam..."
"Ali ko će onda svirati gitaru??"
Oni se međusobno pogledaju, pa u mene, kao da ne razumeju da im kažem da ne mogu da radim te dve stvari u isto vreme.
"Pa ti... Ko drugi?"
Jadan ja.... Nemam kuda. Tako mora biti.
"Gledajte, pesma zvuči ovako..."
Am , F, Am, F, Am, F, C, C, C...
Uvek sam želela....
"Huh, šta?"
"Pardon, sad ću pesmu prebaciti u muški rod"
"Igore, slušaj samo bubanj i biće sve u redu. Idemo, je'n, dva, tri i..."
Uvek sam želeo
Da osetim dodir,
Uvek sam želeo
Da osetim vetar,
Uvek sam želeo
Da osetim tebe
Zbog nas...

(promena ritma na C, G, Am - totalno ispadam, al' ovima se svidelo, nema stajanja)

Zato sam želeo
Da odem....
Zato sam morao
Da pobegnem...
Zato sam morao
Da odem...
Zato sam želeo
Da pobegnem...

Ovde se valjda treba uključiti distorzija, ali je to za mene bila nemoguća misija, pa je drugar, koji je svirao bas, morao da priskoči u pomoć... Ta pauza od delića sekunde nikako ne može da dovede do željenog "prelaza", već više liči na zvuk bućkanja sarme u želudcu dok je "zalivate" sa najgorom brljom od rakije. Drugari mi namignuše - oni znaju da će sledeći put sve to biti bolje.

To je
Bekstvo iz Titela...
Moje 
Bekstvo iz Titela....

(huh, još samo tri kruga Am, F, C i kraj....)
Na kraju gledaju oni mene, gledam ja u njih...
"To je to?!? Gde je ostatak?"
"Ostatak čega?"
"Ostatak pesme..." 
Nema...
"OK... Idemo isto to samo dva puta... Ovo je dobro... Ovog puta, ne diraj distorziju, u stvari nemoj da sviraš u refrenu, bas i naši back-vokali te pokrivaju... Samo slušaj sebe i nas i sve će biti super."
(Čekaj, jel sam ja to dobro čuo da se nekome ovo i svidelo??? Iskreno, malo sam bio zbunjen.)
Uz sitne izmene za rekordnih 20 minuta ova pesma je bila skoro pa (za mene) perfektna... A i drugari su slično mislili.
"Imaš li još koju pesmu?"
Naravno da sam imao. Ako nešto imam, to su moje pesme, moje reči. Ta druga je priča za sebe koja će možda jednog dana biti i ispričana.
Ja na dolmi
Sedim sasvim sam,
Sedim sam
I razmišljam...
(Eh, pa i sad to radim, nakon toliko godina...)
Drugar za bubnjevima joj je totalno promenio ritam, tako da se od distrofično - distorzirane 3 akordne splačine, stvorila (bolje je reći su stvorili - jer ja sam tu mogao samo da budem na smetnji, kao neki vanzemaljac u skupštini UN-a 👽) jednu dobru reggae stvar.
I tako... Za 45 minuta mi smo imali dve gotovo spremne moje stvari za svirku i još par njihovih i tuđih... Da je bilo više vremena, bilo bi i bolje... Možda bi i ja na kraju naučio da sviram, ko zna?
"Vidimo se sutra!"
Na putu prema kući smo drugar i ja našli pevačicu, koja bi, ako nikom, onda meni olakšala život, kako ne bih morao da "nabadam" čas mikrofon, čas žice od gitare...
Al' ne lezi vraže... U danima kad misliš da si se makar malo približio sreći, prst sudbine te pogodi pravo u zadnjicu, čisto da ti pokaže da nisi u pravu...
Ako se setite lanca ljudi dobre volje koji su potrebni za svirku, shvatićete da je jedino dobra volja ono što ih spaja. Nama se, sem srećne okolnosti da pronađemo pevačicu, desila i jedna nesrećna okolnost da naletimo na jednog čoveka dobre volje iz prethodno opisanog lanca, koji taj dan i nije bio baš dobre volje, tako da smo na kraju izvisili za svirku...
I onda pomislim kako je od tada prošlo x godina, a proći će još y (gde i x i y teže beskonačnosti) a da se ovde ništa živo nije i neće promeniti... A ja, kao i svi (pre)ostali, imam sve manje snage, sve manje volje...

Zato sam
Trebao da odem...
Zato sam
Trebao da pobegnem...

Al' sad je kasno... Ili možda nije?

Ovo je
Bekstvo iz Titela
Moje
Bakstvo iz Titela....

Nema komentara:

Pokaži nam svoje mišljenje! Objavi komentar