СВЕСТРАНА ПОРОДИЦА ТАПАВИЦА

Слика Саве Поповића

Текст: Стево Диклић 

Фотографије  Стево Диклић и архива породице Поповић

ТИТЕЛ: Идући трагом вести да су неколико одлучних  жена које су у време опаког вируса  корона (COVID 19) и оскудице заштитних маски, самоиницијативно сашиле и бесплатно поделиле већи број овог драгоценог заштитног средства, посетили смо Милицу Поповић (50), једну од њих.

Ову вредну и свестрану жену затекли смо у дворишту док је фарбала један од предмета који је од кованог гвожђа израдио њен супруг Александар-Саша Поповић. Некако неосетно из руку нам је измакла почетна идеја да са њом разговарамо искључиво на тему њеног хуманог геста.

Милица Поповић фарба браварију

Када смо на њено инсистирање ушли у кућу, угледали смо на зидовима бројне слике израђене углавном уљем на платну, али и другим техникама. Неке од њих су рађене по узору на дела познатих мајстора, а неке представљају оригиналне идеје и ликовна решења.

Са славском иконом

Прича је непланирано кренула у другом смеру. На наше питање откада се бави сликарством, одговорила је да је све почело доста касно, тачније, 2011. године када је њен син Сава, тада ученик СТШ "Милева Марић", похађао школу сликања, за коју је школа добила некаква новчана средства, па је Данијела Беук, професор ликовне уметности, омогућила и неколицини талентованих родитеља да се окушају у сликарству. Тако је Милица на уласку у пету деценију живота открила радост стварања која је ни сада не напушта, напротив.
У последње време заинтересовала се за израду икона, па је једна од првих које је урадила, икона Светог архангела Михаила, који је породична слава Поповићевих. Поред кројења и шивења, њеног главног занимања, бави се још и израдом декупажа, везом, штрикањем и другим ручним радовима.
Двоје одрасле деце које је стекла у браку са својим мужем Александром, такође имају различите таленте. Ћерка Татјана још од основне школе показивала је таленат за ликовно изражавање, али је вешто баратала и речима које је уклапала у предивне целине. Студирала је српски језик и књижевност, али је у једном тренутку понела жеља да постане полицајка, што је и успела након завршеног полицијског курса. Данас са успехом и задовољством обавља дужности саобраћајног полицајца у Новом Саду.

Мајстор Сава Поповић,
праунук Стевана Тапавице (1945-2009.)

Син Сава, мастер туризмолог, поред несумњиво великог сликарског талента,  радознала је и свестрана особа. Својевремено су га много занимале птице као кућни љубимци, затим се окушао у рецитацијама, плесу, фолклору, уметничкој фотографији... Слике које је до сада урадио, највећим је делом продао. Не веже се емотивно за урађено дело, јер га продаја подстиче на стварање новог. Тренутно је запослен као наставник у основној школи.
Отац породице, Александар Поповић, некада се са својим оцем, покојним Савом, бавио ковачким и браварским занатом. Дела њихових руку могу се видети на улазима у бројна дворишта у Тителу и околини, на црквеним објектима, као на Српској православној цркви у Тителу, у манастиру у Српској Костајници, цркви у Локу, католичкој цркви у Тителу...

Ковачки и поткивачки занат је у одумирању, коњски рад су замениле машине, а нема више поправке ни обраде пољопривредних алата. Зато је Александар сада запослен у једној приватној фирми као бравар. За ковање и браварију у приватној режији има све мање времена, али не жели да прекине породичну традицију стару готово један и по век. 

Александар Поповић, Син Саве Поповића,
чукунунук Стевана Тапавице

Његова мајка Миланка показала нам је последњи вез који је урадила на ручно тканом платну непосредно пре смрти свог супруга Саве. После његове смрти и губитка ћерке, изгубила је вољу за ручним радовима које је некада мајсторски радила и веома волела. 

Миланкин ручни рад 

Можда би сва ова прича о свестраној породици Поповић донекле била обична да није оне већ поменуте век и по старе ковачке традиције. Још је нешто необично, а то је чињеница да када би неко из неког другог места питао за кућу Поповића, готово је сигурно да је не би нашао, али ако  би тај  странац упитао за Тапавице, могао би очекивати одговор скоро од  сваког детета.

О пореклу презимена Тапавица, говорио нам је тиризмолог Сава, син Александров и Миличин и прапраунук Стевана Тапавице:

Слика Саве Поповића

Стеван Тапавица (1861-1937), пореклом је из Чуруга. Још као младић, долазио је често у Тител. Ту је упознао Љубицу Лочки. С обзиром да се јако заљубио у њу, одлучио је да је украде и одведе у Чуруг. Љубица је била јединица и имала је само 15 година, па су њени родитељи одлучили да позову свог зета и ћерку да се врате у Тител, обећавши да ће им оставити кућу и цело газдинство. Ту је Стеван отворио ковачницу и почео с радом. Као веома добар ковач-мајстор, брзо се прочуо у Тителу и околним местима. Стева и Љубица имали су троје деце - Шандора, Саву и Вукицу.
Ћерка Вукица удала се у Београд за Максу Поповића. Једно од њихових петоро деце, Станислав Поповић (1913-1987), није волео град. Више је волео да проводи време код бабе Љубице и деде Стеве на селу. Ту је уз деду полако учио и завршио ковачки и поткивачки занат. Презиме Тапавица остало је генерацијама упамћено у народу, па га се и данашње генерације Поповића с поносом сећају и драго им је када их неко тако зове. 

Да би ова прича била целовита, преносимо вам литерарни рад који је Татјана Поповић, Стеванова и Љубичина прапраунука , написала као студент прве године у Новом Саду 2010:

КОВАЧЛУК КАО ПОРОДИЧНА ТРАДИЦИЈА У ТИТЕЛУ

Јутра не почињу првим петловима, већ звонким ударцима чекића о усијано, врело гвожђе. Вихори уличне сеоске прашине подижу се остављајући траг времена давне 1886. године.

Тител. Цела природа ћути. Густи слојеви магле аветињски скривају уснуле куће. Калдрма задржава кораке покислих волова и крава. У неким кућама трепери петролејска лампа, тихо, затим распламсало као одраз једног живота, времена и људи.

Блатњаво двориште ковача Стевана Тапавице тог је јутра одисало устаљеним пословима. Шкрипнуше набрекла врата, а иза њих изби слаба светлост ватре, дим и мирис ситног угља. На супротној страни зида, дуге и светле сенке савијају се и усправљају једнолично, уз снажну симфонију меха који побољшава разгарање ватре. Покрети ковачеве десне руке су исти, снажни и вешти у обликовању потковица, које морају бити завршене пре изласка сунца. Весео пуцкара пламен и жеравице о чекић се одбијају, а веђе мајстора се поте, ватра му лице озари, зној му капље на чекић и убрзо се суши. 

Потковице су симбол среће, а у кући Стевиној срећа ће бити преношење заната и његовог знања с колена на колено у будућих 140 година. 

Летњи радови су се разликовали од зимских, било је је тежих и лакших, муштерија свакојаких, навек раздраганих, поштених, задовољних, али и оних других.

Матурска фотографија полазника поткивачког заната (Станислав Поповић)

Године су се низале, рађали се и умирали, али звуци чекића и наковња су се још увек чули. Сава Поповић, праунук Стеве Тапавице, поред свог посла у фабрици металне галантерије, није се одрекао свог ковачког заната. Као оцу, деди и прадеди, живот му је био сличан, испуњен лепотом синова, кћери и унучади... Дани су му почињали удисањем светог дима ковачке ватре, а завршавали погледом на чуваркућу која је расла на ивици крова ковачнице.

Последњих деценија овог века, ковача је све мање, развојем механизације овај занат умире. Понекад се зачује кас коња, али без потковица".

Миличине маске за
 спас од опаког вируса

После ове приче скоро заборависмо упитати Милицу за оне заштитне маске које је шила и разделила породици, комшијама и пријатељима. То смо учинили тек на изласку из дворишта куће ове свестране и вредне породице Поповић-Тапавица. Отишли смо у уверењу да ће ипак звук чекића и наковња надживети пошаст звану корона. 

Текст: Стево Диклић

Фотографије Стево Диклић и архива породице Поповић