Ljudi i neljudi

Društvo oko mene sam uvek delio na ljude i neljude.
Lako ih je prepoznati.
Neljudi će olako crtati malecno x na nečijem čelu ili vratima. Ljudi će se svim silama truditi da taj x brišu i izbrišu.

Neljudi ne znaju. Oni misle da rade ispravnu stvar. Oni cene norme, autoritete, glasine... Uništiće čoveka za vrednost manju od jednog zrna pirinča.

Sa druge strane, ljudi poštuju druge. Znaju da ljudski život nema cenu. Nema cenu jer jedino čovek može da stvori nešto korisno za ljudsku zajednicu. A čovek koji misli, ne samo da će biti korisan, već će i unaprediti tu zajednicu.

Nekada sam verovao da je daleko veći broj ljudi od neljudi.

Nekada.... 

A danas? Misliti znači ne postojati.

Vrlo je lako nekome dati epitet. Strpati nekoga u imaginarnu kanticu u svojoj glavi. Neka se tamo čmarti i deli sudbinu sa sebi sličnima. Vrlo je lako imati logiku u kojoj misao ne predstavlja kreaciju već običan odjek dobro naučenih pravila "ove tu, one tamo".

A šta ćeš na kraju da radiš kada sve te kantice ostanu prazne? Ne samo zato što su imaginarne, nego i zbog toga što su pogrešno postavljene i napunjene sa tvojim predrasudama o nekome?

Šta ćeš kada shvatiš da su svi ti ljudski životi zauvek nestali, ne svojom već tvojom voljom?
Ako pogledaš u religijske norme na koje se pozivaš, da li ćeš pronaći da tako treba da se ponašaš?
Ako pogledaš u zakonske okvire, da li ćeš prepoznati išta što ti daje dozvolu za takvo ponašanje?
Ako poznaješ moralne norme, gde ćeš sebe svrstati?
Znam da ti je izgovor sadašnja društvena situacija, u kojoj je dozvoljeno i poželjno olajavanje drugih...
A ko će ostati da u budućnosti nauči ljude da govore i pišu, umesto da laju?