Prehlada

Već nedelju dana to čuči u meni.

Ne nije prozaična pesma bez stiha i rime.

Nije ni poetski tekst u kome se ne zna ko kome, zašto ni kako...

Ne nije ni neki how to da skršiš nešto.

Nije ni informacija....

Izgleda da je neka virusčina skrivena negde duboko u sistemu.

Elem, osetih prvi virusni napad na moju ličnost pre tačno nedelju dana. On se desio u prijatnom ambijentu i još prijatnijem društvu u jednoj kafani u koju smo se zakucali posle polusatnog spiča na vetrometini Paradnog trga gde smo, pre svega, guzicama grejali hladne klupe.

A taj napad je bio podmukao i pokvaren. U toku neobaveznog čavrljanja samo osetih iznenadni umor. Mogao sam to protumačiti kao neku blagu jesenju melanholiju koja bi se pretvorila u depresiju i čudnu filozofiju o ništavilu svakog pojedinca i uzaludnosti ljudskog života koja bi izazvala samoubilačke i autodestruktivne reakcije mog auditorijuma. Ali nisam... Protumačio sam to kao pijanstvo posle tri gutljaja crnog vina.

Za ljude koji retko konzumiraju alkohol i ta tri gutljaja mogu biti put kojim se stiže do (ne)poželjnog cilja.

Budući da sam pomislio da sam se malo ošopao, odlučih da malko ćutim. Bolje ćutati nego lupati gluposti, zar ne? I da... Ovaj tekst je ovde gotov.... (šalim se, neki put valja i lupati gluposti 😏)

Ali taj osećaj nemoći, sličan pijanstvu me je pratio... Rastaje se društvo staro, ja ko zavezana vreća koju otmičari namaknu svojoj žrtvi na glavu. Došao sam kući. Sve je OK... To je samo umor... Lezi, odmori se...

Sutradan se budim zapušene glave. Uši, nos, otečeni krajnici. Pitam se: "Šta je bre ovo, dođavola? Prehlada?" Kuvam kafu, budim se a sve stvari se otpušavaju same (uši, nos) sem krajnika. Grebu. Njih inhaliram sa najgorim vrelim duvanom iz domaćih zavijača. Konačno se i virusi u krajnicima predaju pred mnogo opasnijim neprijateljem. Sada konačno mogu da dišem, čujem i, što je najvažnije, pričam! Spreman sam bio za dnevne obaveze koje sam i obavio. Uveče sam odlučio da malko odmorim.

Sutradan ujutro opet ista priča. Znači jučerašnji tretman kafom i cigarom nije pomogao? Ponavljam. Ovaj put se grlo ne predaje. Ali, pobogu... Mojoj boji glasa je taman falilo još to malo basa i spuštanja za pola oktave kako bih mogao da ispratim melodije death metal pesama, što bi mu dalo mnogo erotičniji naboj i onaj hrapavi seksualni senzibilitet za suprotni pol koji se loži na takva sranja.

Mada sada imam malko dublji glas, meni to ne odgovara. Sumnjam na virus. Sa druge strane, taj virus ne sumnja u mene. Negde duboko u mojoj duši je on našao neku toplotu. On smatra da sam ja pravo mesto o kome je sanjao. On pravi žurku. On pravi orgije. On pravi milijarde dece virusa koji, po ugledu na svoju mamu i tatu, takođe prave žurke, prave orgije, prave milijarde i bilijarde svojih potomaka. Treba da sam srećan i da ne sumnjam u njihovu budućnost. Od toliko ljudi na planeti, oni su se našli oduševiti baš samnom. Moram priznati, imponuje mi to saznanje. 

Ovaj put odlazim u apoteku. Daj ferveks, tablete za grlo, kapi za nos. Kažu mi, svi su bolesni. Ih... Meni je ovo samo prehlada. Kupujem i pepermint bombone u prodavnici koje ceo dan ne vadim iz usta. Radim svoje dnevne obaveze. Uveče planiram da popijem onu kesicu ferveksa i da se dobro preznojim. Ujutro ću biti kao nov. I tako je i bilo... S tim da ujutru nisam bio kao nov, ali sam se zato osećao bolje. Zapravo, ne znam kako sam se pre toga osećao jer mi je bio zapušen nos, a tog jutra se nisam osećao, to je sigurno!

Međutim, posle tog napornog dana, koji nije bio toliko ispunjen simptomima prehlade, me je čekalo iznenađenje. Naime, kada sam uveče legao krenuo je podmukli napad. Počeo sam da kašljem. Kako god se okrenem, ripam k'o magare. Mislim da sam probudio celu zgradu. U stvari, ne moram to da mislim. Lavež komšijskih pasa mi je davao do znanja da će i njihovi vlasnici dragovoljno da se pridruže insomniranoj noći i da saosećaju sa mojom patnjom prouzrokovanom noćnim životom nekih mnogo grešnih virusa u meni.

Sutradan posumnjah da je u pitanju grip. Da bih utvrdio činjenično stanje bio mi je potreban toplomer. Zadnji koji sam imao je bio neki starinski toplomer pogonjen živom, koji si morao treskati, brat-bratu, jedno 20 minuta da se vrati na prethodno stanje. Taj je radio par godina, sve dok mu se živa nije razdvojila na dva dela, pa je donji deo merio do nekih 36,5, a gornji deo žive se širio na vrednostima od 37 - 41. Da li se to trebalo sabirati i oduzimati, nemam pojma. Sumnjam da se s matematikom ikako moglo doći do tačnog rezultata merenja.

Elem, eto me opet u apoteci. 

"Dobar dan."

"Dobar dan."

"Toplomer?"

"Imamo digitalni i galijumski."

"Daj mi, bre, živin, oću da živnem. Neću ovaj digitalni da me prati CIA ili NSA, a Gali su izumrli odavno. Nisam znao da prodajete i muzejske eksponate!"

"Pa... Živini se ne proizvode par decenija... Opasni su po zdravlje...."

"A ovaj od Asteriksa i Obeliksa?"

"Molim?"

"Šta je taj Galijumski?"

"Isto što i živin, samo mora malo duže da se trese..."

Podigoh obrve sa nekim čudnim sećanjem na moj prošli toplomer.

"Kako misliš duže?"

"Pa ljudi ne znaju, on može i lako, ako se protrese iz zgloba...."

"Ej, daj mi digitalni.... Baterije se kupuju kod Kineza?"

Na sopstveno iznenađenje i čuđenje kupih digitalni! Nekako mi kroz glavu prođe da ako su mu ameri zveknuli onaj čip za praćenje temperature, onda valjda mogu i da preusmere HAARP na mene i samim tim da pobiju viruse koji me gnjave.

Dođoh kući, zapalih i malo se ugrejah. Posle pola sata gurnuh onaj američki izum za merenje temperature isod pazuha. 35,6 ℃. Ja se - ohladio? Moguće je da ovaj digitalni HAARP deluje na viruse. Znači da spavaju. Da prave žurku, moralo bi to biti barem 38 ℃. Sledeće merenje 35,8, posle toga 35,5. Ura! Nemam virus. Hladan sam k'o špricer.

Međutim, nisam znao da HAARP skriven u digitalnom toplomeru ne samo da će da oladi mene, već će i da izazove da padne sneg u Titelu, iako pre njega nije pala niti jedna jesenja kiša! Jadni ljudi koji su dugo planirali svoju jesenju depresiju u kojoj će da razmišljaju o svakakvim mračnim i tužnim temama uz zvuke Guns'n'Roses-ove pesme "November Rain"! Zaista je gadno što je meterološki uticaj jednog digitalnog toplomera pokvario sve njihove planove o tom tmurnom leškarenju u jesenjem polumraku, menjajući ih veseljem u zimskim čmarolijama. Al' šta je tu je....

Neverovatna posledica upotrebe digitalnog toplomera u Titelu. Sneg pre jesenje kiše!

Uveče mi se ponovio onaj kašalj... E moje komšije... Navikavajte se....

HAARP znači ne deluje na viruse u ljudskom telu, već samo na vremenske prilike izvan njega.

Sutra ujutro sve isto: zapušenost i tako to... Ovog puta ne merim temperaturu. Ne smem opet da izazovem ko zna šta. Razmišljam kako bi, ako bi, hiljadu ljudi koji u isto vreme mere temperaturu digitalnim toplomerima izazvali kataklizmu globalnih razmera. Ne smem da budem saučesnik u tom zločinu! 

(Digitalni toplomer mi pokazuje 36,2 ℃, što će reći da mi je sasvim dobro)...

Upadam u ciklus. Temperature nema, svi ostali simptomi su tu. Svakodnevno i prilično dosadno. Dok normalni ljudi razmišljaju o jeseni i o tome kako su uzaludno potrošili i ovu godinu svog života, hvatajući se za najsumornije ovogodišnje detalje kojih se mogu setiti, ja moram da razmišljam kako da se oslobodim ove glupe prehlade. Uvek sam bio "van sveta".

Međutim, čak i posle nedelj dana, nema boljitka. Danas sam čak i saznao gde te prokletinje prave žurke u mom organizmu. Probolo me je toliko u desnom plućnom krilu da jedva mogu da dignem desnu ruku.

Ako mi mašete sa suprotne strane ulice, sad vam neću odmahnuti ne samo što to, zbog naočara, ne vidim, već zato i što ne mogu da podignem ruku. Ljutite se koliko 'oćete, baš me briga.