"Odoh u rijaliti"

Ako ni zbog čega drugog, rijaliti programi su u prvi plan pokazali ekonomski i društveni potencijal "izloženosti" oku kamere. Što je najbitnije, razvoj tehnologije je omogućio da se taj potencijal i izmeri. Da se razumemo, ovo nije tekst o merenju tog potencijala rijalitija. Nije čak ni o rijalitiju, više je o životu...

U rijaliti programima se vodi borba na krv i nož. Cilj te borbe je pronaći dobru poziciju, kameru koja te snima, statirati i ne raditi ništa (ili raditi svašta kako bi bio zanimljiv, ali onda postaješ meta kritika, što mnogo puta nije poželjno), a kada se promeni kamera ili kadar, promeniti mesto kako bi opet bio u žiži interesovanja - kamere.

Filozofija je jasna, što si vremenski više u fokusu, makar bio samo deo eksterijera ili enterijera (glumio npr. vazu sa cvećem, abažur, astal, stolicu, krevet, otirač, žardinjeru i sl), to će te publika lakše zapamtiti. Još ako si lepuškast, ihaj... Gde će ti biti kraj? Pogotovo što sa svojom pozicijom možeš da privučeš nekog sponzora. Zamisli, platiće ti što nosiš neki komad odeće (neku ultramodernu krpu s buvljaka).

Podilazeći širokim narodnim masama, ta poželjna "izloženost" kameri postaje šablon ponašanja. Da se razumemo, nisu rijalitiji krivi. Opčinjeni TV-om ljudi su upadali voditeljima (ili voditeljkama u kadar) kada bi im se za to ukazala prilika. Vrebali su novinare kada će vršiti neki interviju građanstva kako bi se pojavili na malom ekranu. A da ne pričamo kakvi su se ratovi vodili u manjim mestima pre (a naročito posle) posete TV ekipe koja pravi neku reportažu. U medijsko zatvorenim sredinama se uvek vodila borba ko će izaći pred kameru, a nakon emitovanja su postojale "glasine u prašini": ko je taj da priča to i to; šta je on da tako priča; što on a ne ja itd.... Nekada su padale i seoske žrtve zbog izgovorene reči pred medijima...

A slike sa svadbi, rođendana, ispraćaja u armiju, krštenja i sličnih svetkovina su uvek bili posebna priča. Nakon njih ste mogli znatno da skočite u "društvenom poretku" vaše sredine... Ah... Pardon,  ipak ne... Tu je flaša piva koje će opaziti najsleplja baba koja ne vidi kako joj unuku na sledećoj fotografiji neki lovarni gilipter vaćari za butinu. Dakle, nakon njih ste mogli znatno da propadnete na nevidljivoj rang-listi budućih poželjnih ljudi.

Dakle, da se zaključiti da je "izloženost" kameri veoma bitna stavka u čovekovom bitisanju na ovoj planeti. Iz tog razloga ljudi masovno pohrliše na društvene mreže i zatrpaše ih svojim fotkama. Efekat je taj da, sem par njihovih rođaka (i naravno, par desetina manijaka), niko nije ni obratio pažnju na njihovu sliku.

U čemu je problem? Problem je očigledno u - važnosti slike. Slika koja je meni važna je svima drugima apsolutno nevažna. Ali, ako izbacimo par desetina (čuj mene desetina, mislim stotina) fotografija ima da me primete. I hoće, sve dok ne dođe sasvim zaslužena i ničim izazvana reč iz horor filmova: block. Ali to je već neka druga tema...

Ljudska želja je probudila osećaj pohlepe za kadrom te male kamerice. Ne za bilo kakvim snimkom, već za važnim snimkom koji (možda) može nekome da znači. Koji će doneti neku korist predmetu (hoću reći osobi) na slici.

Na žalost, to je postala opsesija. U današnje vreme se igra igra moći gde je najmoćniji onaj koji se nalazi u fokusu kamere, pa se ljudi tako i rangiraju. Prvi plan, drugi plan, treći plan (i kategorija - nije na slici).

Ovo nije ništa drugo, već samo marketing (promocija i samopromocija). Daleko je to od istine. Daleko od života. Producenti i režiseri će retko kada izaći ispred kamere. A kod njih je lova. Kod njih je plan rada.

Kad malo bolje razmislim, mogao bih i ja da se priključim tom rijalitiju? Malko ljudi da čuju za mene?

Ma kakvi. Odoh ja da spavam da ne bih možda izazvao čak i neki diplomatski skandal...