Kazuo Išiguro - Bez Utehe

Kazuo Išiguro - Bez Utehe

(Kazuo Ishiguro - The Unconsoled, 1995)

(recenzija)

Kada sam pre dve nedelje uzeo u ruke prilično obiman roman (595 stranica) nisam znao ništa o njegovom piscu (znam, evo stidim se svoje neobaveštenosti 😔) i na napomenu prijatelja da je Kazuo u stvari dobitnik Nobelove nagrade, naslutio sam da je to štivo vredno čitanja.

Naravno, prva stvar koja me je zanimala su informacije o autoru, pa ukoliko to i Vas zanima, evo njegovih kratkih generalija.

Kazuo Išiguro

Autor ovog dela je rođen 1954. godine u Nagasakiju. Sama ova činjenica deluje veoma intrigantno jer ovaj grad u Japanu je, nažalost, poznat po jednom drugom istorijskom događaju na koji se neću osvrćati. Kazuo se sa roditeljima, još kao dete, preselio u Englesku, koja mu je postala novi dom do današnjih dana.

Do sada je objavio sedam romana i dobio je veliki broj književnih nagrada, a donekle i kultni status kod ljubitelja njegovog dela.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 2017. godine.

Bez utehe

Već na prvim stranicama mi je bilo jasno da je ova knjiga remek-delo, ali ne zbog nekog revolucionarnog načina pisanja, niti zbog nekih domišljatih dogodovština glavnih junaka, već upravo zbog svojevrsne "sterilnosti" iza koje se krije mnogo dublja priča, koju autor ne priča svojim rečenicama, već ostavlja da intuicija i mašta čitalaca zaokruži pomalo praznu, zagonetnu i, na momente, apsurdnu priču.

Kratak opis

Ovaj roman je zapravo o - ničemu! U njemu se ne dešava ama baš ništa (što bi opravdalo njegov obim)! Nije ni čudo što je kritika u prvom naletu prilično oštro dočekala ovo delo i tek nakon nekog vremena (u kom se se stvarale slike o dubljim značenjima) počela blagonaklono da gleda na njega.

Radnja romana se odvija u jednom evropskom gradu koji ima, kroz šture informacije u romanu, bogatu turističku i kulturnu baštinu.
Glavni junak je izvesni gospodin Rajder - pijanista svetskog glasa koji u tom gradu treba da nastupi na lokalnoj manifestaciji. Već u trenutku kada njegova noga kroči u grad, opsedaju ga njegovi stanovnici sa svojim problemima. Autor razvlači tu priču do nivoa apsurdnosti i iracionalnosti: Rajder je na neki način povezan sa tim gradom i njegovim stanovnicima, kao i njihovim problemima. Stvarajući iluzionističku priču, Išiguro ubacuje čitaoca u stanje omamljenosti i klaustrofobije, tanano pletući mrežu pitanja, ali ne i odgovora. Sve ovo daje ovom romanu neku "statičku dinamiku" čitanja, jer iako se, kao što sam i napomenuo, u romanu ništa ne dešava, jedva sam čekao da pročitam sledeću stranicu knjige.

Međutim, da li se isplatilo?

Viđenje i kritika stvarnosti

(ovaj deo sadrži važne detalje knjige ili što bi mladi rekli SPOILER ALERT 😀)

Glavni lik romana (Rajder) je izgrađen kao prilično nesiguran čovek koji se krije iza autoriteta svoga imena. Njegova nesigurnost i nestalnost potiču iz opterećenosti sa problemima svoje okoline koje bi on, zbog svojih znanja i veština, trebalo da reši. A ti problemi su zaista ogromni. Takođe, njegova nesigurnost potiče i od toga što planirani raspored obaveza nije u njegovim rukama (što možemo tumačiti i kao da nije unapred upoznat sa svojom sudbinom) i upravo ta neplanirana sloboda je uzrok početnih zebnji i straha. Postoji još jedan uzrok nesigurnosti - Rajder iza svoje profesionalnosti i strogog pogleda na svet zapravo nesposoban da se nosi sa svojim problemima. On svojim nedaćama prilazi isto kao i problemima koje sreće na svome poslu.

Podela društva

Okolina u kojoj se Rajder našao je prilično zahtevna. Išiguro je oslikao vanvremenski i vanprostorni problem u kojem se nalaze ljudi koji donose odluke o budućnosti. Naime, grad se nalazi u izvesnoj krizi, u knjizi opisana kao kriza identiteta kulture jedne sredine. Ključni ljudi zaduženi za taj sektor se nalaze u dilemi kako da se nose sa savremenim promenama koje, kako menjaju kulturu, tako zahtevaju promene i njihovih gledišta i metoda delovanja. Globalna dešavanja i promene vrše ogroman pritisak na njih, a oni, tražeći neko univerzalno i ispravno rešenje, traže pomoć i savet. A od koga bi drugog tražili savete i pomoć nego od - svetski priznatog autoriteta, čoveka sa strane koji bi mogao da sagleda njihove probleme i da im da savet kako se priključiti tom modernom toku dešavanja.
Naš junak je tu zatečen jer, kao i svaki stranac, nije upoznat sa lokalnim zbivanjima i ono što vidi pred očima je da se, kao i kod svake krize, stvorila snažna podela lokalne zajednice: društvo je reagovalo na promene tako što je formiralo male funkcionalne celine u cilju "višeg interesa" i "opšteg dobra". Zadatak tih funkcionalnih celina je da "podignu standarde" na mnogo viši nivo.
To je snažna alegorija na to da svako društvo pokušava da nađe problem u svojoj strukturi, kriveći samo sebe za neuspehe, a rešenje vidi u tome da se mora mnogo više raditi i truditi kako bi se ostalo u vrhu, a pride se još i moraju mnogo više podići lestvice na ionako strogim standardima. Zbog toga se svaki od tih isparcelisanih delova društva bavi najmanjim i najnebitnijim sitnicama. Takvo rešenje je, gotovo uvek, pogubno po pojedinca koji u toj situaciji postaje samo potrošni materijal zarad "viših interesa".
Ovu alegoriju Išiguro iscrtava kroz lik hotelskog nosača Gustava, čoveka koji je svoj posao doveo do savršenstva, koji je kreirao mali kružok svih hotelskih nosača iz grada koji se svojski trude da uvedu što više i što rigoroznije standarde (oličene u teškim koferima koje on "mora" da nosi u rukama, iako to nije potrebno) kako bi posetioci hotela bili što više zadovoljni. Samim tim Gustav, čiji život je opterećen i ispunjen nepotrebnim sitnicama, je osuđen da umre. Tako, na kraju knjige, iz čistog hira, iz njegove čiste želje za dokazivanjem, iz nečega što se prikazuje kao zadovoljstvo a ustvari je ogroman teret, on umire. Smrt je bila posledica izmišljenog "plesa nosača" koji služi za opuštanje i zabavu, a u stvari je demonstracija veštine u kojoj on uspešno podiže neki brodski motor spakovan u kofer, igra sa njim, a ne dozvoljava drugima da primete da je slomljen. Njegova smrt, ma koliko apsurdna, se ne smatra tragedijom, već je to herojski čin koji postaje ideja vodilja njegovim istomišljenicima.

Borba za prevlast

Kulturna elita tog grada se nalazi pred izazovom: zadržati dosadašnje autoritete (u kojima vidi razlog svoje stagnacije i neuspeha) ili ih promeniti. Rajder je upoznat sa tom situacijom. Dojučerašnji "bog i batina" kulturnog života je gospodin Kristof, a njegovu zamenu elita vidi u Brodskom. Ove dve ličnosti su sušta suprotnost, jedna predstavljajući realnost a druga emocije. Naš junak Rajder je tu prinuđen da bira - između činjenica i dokaza kojima Kristof raspolaže i apsolutnoj suprotnosti svemu tome - emocijama kojima lokalni pijanac i bivši dirigent Brodski raspolaže. Budući da se radi o muzici, Rajder se, zajedno sa ostatkom gradske elite, opredeljuje za emociju. Ovaj "sukob" je nametnut Rajderu, ali i Kristofu, kao i Brodskom. Oni se zapravo nikada i nisu sukobili međusobno, već je taj sukob nametnula gradska kulturna elita. Razlog za to je jednostavan: grad gubi korak sa vremenom i samim tim gubi svoj ugled i status. Videvši da stvari ne teku u onom pravcu koji je zamišljen, elita odlučuje da pusti "niz vodu" svog dojučerašnjeg vođu Kristofa, dovodeći u pitanje njegovu stručnost, znanje i odluke koje je donosio u prošlosti, a koje su oni slepo slušali.
U ovim događajima se jasno vidi opis promene lokalne vlasti - ona ne želi da prlja svoje ruke, već joj je potreban neko sa strane - arbiter koji će svojim mišljenjem pogurati njihove namere i samim tim preuzeti deo odgovornost za njihova dela. Oni uspešno izoluju svog dojučerašnjeg predvodnika kako bi bio okružen samo svojim najvećim poštovaocima i ljudima koji mu još uvek veruju. Zatim se dovodi neka stručna osoba (Rajder) koja svojim mišljenjem i dobronamernom kritikom, poljulja ugled tada već bivšeg vođe Kristofa. Tada je Kristofov pad neminovan.

Cela scena se odvija u prilično turobnoj atmosferi nekog restorana gde Kristof, okružen svojim ljudima poziva Rajdera u nadi da će mu ovaj dati podršku. Kristof je racionalan čovek i, kao takav, uporišta za svoje stavove traži u teoriji i tehnici. On je dugo proučavao moderne muzičke izraze i beležio je sve: promene ritmova, tempa itd... Zapravo sklopio je sve aspekte nauke i time dobio dokaze za svoju tvrdnju da se cela stvar vrti oko precizne tehnike izvođenja. Na žalost, Rajder se ne slaže sa tim - muzika nije samo tehnika sviranja, već i emocija koja oslikava osećanja izvođača. Ovom opaskom je Rajder izazvao pravu lavinu emocija. Kristof biva izložen pogrdama i kritikama jedinih ljudi koji su mu ostali verni, jer on svoju vladavinu nije gradio na iskrenosti prema svojim podanicima, već je koristio snagu teorijskih argumenata. Čak i najiskreniji poštovaoci njegovog rada ga sada smatraju tiraninom čije je vreme isteklo. Zbog toga je Kristof "očetkan u istoriju" na najgori mogući način upravo od ljudi koji su mu i najviše verovali. U tom događaju je oslikana posebna osobina ljudi: svaki čovek će osetiti najveće neprijateljstvo prema nekome (ili nečemu) koga (ili šta) je izuzetno voleo, cenio ili poštovao, i to u trenutku kada se oseti iznevereno, izdano ili prevareno.
Suprotnost Kristofu je gospodin Brodski. Gradska kulturna elita je tek skoro saznala da je on u svojoj mladosti bio cenjeni dirigent i da je svojom palicom upravljao i nekim slavnim orkestrima. Međutim, pre dosta vremena, zbog rasturenog braka i lošeg zdravstvenog stanja, on se odao alkoholu. U suštini, Brodski nije ništa drugo nego lokalni pijanac, probisvet i klošar! Živeći u svetu iskrivljenom od alkohola i u nadi da će ljubav između njega i njegove bivše žene da se ponovo probudi, on je već odavno izgubio pojam o stvarnosti i lagano je potonuo u ludilo. Za celu situaciju vezanu za Brodskog lokalna elita sada krivi Kristofa koji nikada nije želeo da uvaži mišljenje "nekada uglednog dirigenta". Nekadašnjoj žrtvi sistema sada taj isti sistem nudi ne samo slamku spasa, već i visoku poziciju u tom sistemu. Da bi se to ostvarilo, zajednica vrši natčovečanske napore kako bi Brodskog doveli u, koliko toliko, pristojno stanje kako bi on dokazao svoje veštine na istoj onoj priredbi na kojoj i Rajder treba da svira. Pri tome, zajednica pokušava da kontroliše svaki aspekt njegovog života, ne shvatajući da je veliki problem u njegovoj opsednutosti bivšom ženom. Pojedinci, traljavim potezima, se grubo mešaju u, odavno poremećen, odnos između ovo dvoje ljudi, tako da dovode celu situaciju pred sasvim izvesan kolaps njihovog plana.
U knjizi je nagon ovog grada za promenama oslikan kroz Satlerov spomenik. To je usamljeni spomenik podignut izvesnom žitelju ovog grada koji je pre više vekova rekao da grad treba da se pokrene i menja. Naš junak je tu zatečen - on ni ne zna značenje niti istoriju tog spomenika, te je na prevaru odveden kako bi se slikao za lokalne medije pokraj njega. Tim svojim činom on je dao legitimitet kulturnoj eliti u njihovom naumu. Oni pokušavaju da teret svoje odgovornosti prebace na samog Rajdera, koji bi poslao simboličku poruku da treba sprovesti promene. Iako cela poruka ovog spomenika nije beznačajna, u gradu zapravo niko i ne smatra za ozbiljno njegovo značenje - to je samo simbol čoveka koji je nekada davno nešto rekao, ne i onoga što je rekao.

Emocionalni sukobi

Što se tiče same muzike, Rajdera opterećuje i situacija sa Štefanom - mladićem koji je izuzetan svirač klavira, ali na žalost nema podršku svoje porodice. Pritisak koji roditelji razočarani u njegov odnos prema muzici stvaraju, mu znatno povećava nervozu, tako da mu se često talenat gubi pred strahom od negativne reakcije roditelja. Štefan se nada da će Rajderova reč uspeti da razreši dilemu: da li su mu roditelji u pravu ili da nastavi bavljenje muzikom? Ova priča oslikava sukobe na relaciji roditelji - deca. Koliko dete zaista treba da sledi želje svojih roditelja, koliko su te želje realne i koje su posledice svega toga? Koliko roditelji zaista umeju da "slušaju" svoju decu? Koja su njihova očekivanja? Koje su njihove nade?
Pored problema koje su vezane za samu budućnost grada, Rajder je okružen i mnoštvom ljudi koji ga opterećuju i sa svojim privatnim problemima.Najistaknutiji su porodični problemi Gustava sa ćerkom Sofijom, koji se najčešće prelamaju preko Sofijinog deteta Borisa.
Svi problemi okoline zaokupljaju Rajdera toliko, da on non-stop kasni na sastanke, ne znajući ni kada ni gde treba da ide. On u tim trenucima ne razlučuje šta je više važno, a šta manje. On se prema svim problemima odnosi jednako. Išiguro je izgradio glavnog lika na prilično "sterilan" način - Rajder uvek ima rešenje, ali mu je ono uvek onemogućeno sa nedostatkom vremena koje izaziva zaokupljenost sa nekim drugim problemima. Kada god je Rajder u "stisci" sa svojim dragocenim vremenom, njegov stres se oslikava u iracionalnoj i apsurdnoj promeni celokupne njegove okoline - dvorane i pejzaži više nisu isti kao prethodnog puta kada ih je posetio, tako da on mora da pronađe put kroz nepoznate terene kako bi došao do cilja. Često su to putevi kroz klaustofobične uske tunele i mračne ulice. Ovakav način pisanja dodatno uvlači samog čitaoca u celu priču. Onaj koji drži ovu knjigu u rukama oseti težinu svih probema aktera ovog romana. Čitalac će se suočiti sa salvom osećaja: klaustrofobijom, razdražljivosti, aniksioznosti i sl. Naum autora nije sasvim jednostavan, jer opisane transformacije simbolizuju pronalaženja sebe i sopstvenog puta kroz svet uklešten između tuđih i ličnih problema. Išigurove reči to ne govore, niti je on opisao rešenje već čitalac mora samostalno pronaći izlaz iz uskomešanog lavirinta emocija koje mu ova knjiga pruža.

Personalni problemi

Rajder živi u svetu tuđih problema, a u njima se nalazi i on lično. Naime, on je u velikom porodičnom problemu, opisan kroz njegov odnos sa Sofijom i Borisom. Budući da je zaokupljen svojim poslom, on nema dovoljno vremena da pažnju posveti i svojoj porodici. Problem koji iz toga nastaje on rešava tako što se postavlja autoritativno i elitistički: on od porodice očekuje poštovanje i uvažavanje kao što mu to pruža njegova publika. Time gradi prilično "sterilan" odnos sa svojim najbližim, i umesto emocija na kojima se porodica mora zasnivati, stvara napetost. U tom opisu vidimo i činjenicu da je Rajder zapravo nesposoban za rešavanje sopstvenih problema.
Iz svega se naslućuje da je Rajder emocionalno nezreo i da se od svojih problema brani tako što pokušava da rešava tuđe.
A kako se to završava?

Epilog

Iako čitalac sa nestrpljenjem očekuje Grande finale kao rešenje svih čudnih i apsurdnih stvari, to neće dobiti!
Očekivanja su prebačena na glavnu manifestaciju na kojoj Rajder treba da nastupi i koja će razrešiti budućnost sredine, nagomilane probleme i mnoge nedoumice. Na njoj će prvo nastupiti Štefan, pa Brodski i nakon njih, kao zvezda večeri, Rajder.
Na Štefana niko ne računa, ali on pokazuje izvrsni talenat. Njegovi sugrađani su oduševljeni, ali roditelji (koji ga nisu ni slušali iz straha od neuspeha) smatraju da mu se "drugi samo smeju" te da on treba konačno da se počne baviti nečim drugim. Štefan odlučuje da ode iz grada kako bi usavršio svoje veštine. Ovde je opisana migracija mladih i talentovanih ljudi iz svojih rodnih mesta. Uzrok za to je nerazumevanje njihove najbliže okoline. Otiskivanje "negde" u neizvesnu budućnost je mladom čoveku bolji izbor nego povinovanje željama sredine koja nije spremna za njih.
Brodski je pre manifestacije povređen. Iako trpi snažnu fizičku bol, on svoje emocionalno stanje uspeva da kanališe u najoriginalnije dirigovanje kojem je Rajder prisustvovao. Naravno, orkestar kojim Brodski diriguje se malo teže snalazi, pa se pojavljuju i greške, da bi se na kraju ceo koncept raspao kada Brodski pada na binu. Publika na sve to gleda prilično prezrivo i sa gađenjem. Njegovo izvođenje smatraju bezobraznim i perverznim! Na njihovo mišljenje ne utiču čak ni Rajderove napomene da nisu u pravu - on jednostavno smatra da je to bila genijalna muzička interpretacija. Iako autoritet, Rajder ostaje zaprepašćen činjenicom da su Brodskog smestili u bolnicu za beskućnike, i da mu se sudbina neće nimalo promeniti: Brodski će ostati lokalna pijanica i probisvet.
Rajderov nastup se nije ni dogodio. Kada to pokušava da razreši nailazi samo na nezainteresovanu gomilu ljudi koji ne obraćaju pažnju na njega.
Tu je opisana ravnodušnost sredine prema spoljašnjem autoritetu - oni zapravo nikada nisu ni želeli njegovu pomoć, već su ga koristili kao instrument svojih nauma. Budući da su im namere propale, nema potrebe za nekim spoljnim autoritetom. Iako se situacija nije promenila, okolina je ravnodušno to prihvatila - za njih je to samo još jedan u nizu događaja u njihovom mestu. Za njih život nastavlja svojim tokom ka nekom novom iskušenju sudbine.
U tim trenutcima se Rajderu raspada i onako klimav odnos sa porodicom. On ulazi u tramvaj žureći na aerodrom i svoj sledeći koncert. Možda će pronaći utehu pričajući svoju priču električaru koji sedi na sedištu do njegovog?

Ocena

Za:

• Išimuro uspešno prenosi emocije na čitaoca;
• Čitaocu je ostavljeno da dopunjuje priču na mnogo mesta u romanu;
• Na čitaocu je ostavljen zaključak i poenta:
• Roman je prepun značenja koja opisuju savremeno stanje društva:
• Iako prilično neispunjen, roman čitate sa zebnjom i pitanjem "Šta će se sledeće desiti?"

Protiv:

• Radnja romana je spora:
• Junaci su loše opisani:
• Roman je opterećen dijalozima koji to, zapravo, nisu. Prepun je, na momente, dosadnih monologa sporednih likova:
• Može da izazove prilično loše raspoloženje:
• Išiguro mu nije dao neki smisao svojoj priči, već to čitalac mora da razluči sam:
• Roman nije zaokružena celina - ako nešto očekujete, to sigurno nećete dobiti:
• Apsurdnost u nekim stvarima ide u besmislenom pravcu;
• Nije za ljubitelje lake literature...