Spomenik

Spomenik

Za života on je bio

Stvarno pravi lik.

Bio je to savršen CV

Za velelepni spomenik.

Učinio je mnogo toga.

U njemu su mnogi

Videli nekoga novog,

Savršenog boga.

Zato, i nakon smrti

Mnogima je inspiracija,
A njegov večni pogled

Putokaz jave i sna.

Ali vreme sve zavrti,
Prošlo je dosta od njegove smrti.

Taj lik više i nije tako dobar

kao što su nam pričali?!?

Prvo neki mangup

Na njega baci ciglu,

A zatim ostali otpočeše tu,

Beskonačnu, igru pljuvanja
Po liku i delu,
Ili možda - ideji?

Sada mu biografija

Ne izgleda tako svetla,

Kažu nam da je crnja
Čak i od mastila

Kojom je bila pisana.

I zar sve što nekad bilo je istina
Odjednom postade laž?
Ili je, možda, sve to samo
U zaluđenim glavama?

Ali više nikoga nema

Da ponosno dođe da
Pred spomenik donese cvet.

Niko se ne želi sećati
Kako je nekad izgledao svet.

I, druže moj,
Na kraju sve

Pokrije taj korov sećanja,

Poseti te još po koja ptica

Što proleti iznad
Ovih novih, bodljikavih žica.

Nije to ni tako loše,

Počeo je novi život,

Jer sad tvoj sakriveni spomenik

Savršen je - za nju i mene.

Pod njim sakriveni i sami,

Nalazimo se ona i ja,

Dugo budemo zagrljeni
U ovoj novoj tami,
Dok sa tvoga čela
Zvezda sja.

Sve drugo nije bitno,

Jer se mi ljubimo nežno,

I pričamo tiho,
Dok nam ruke klize,
Nisko, niže...
I tela su nam blizu , bliže...

Na kraju ovaj opis
Prekinuti hitno.

I možda se na kraju tvoj

Ugao bronzanih usana osmehnuo,
Strogi pogled da ublaži

Jer shvatio si smisao.
Na kraju -

Što bih ga ja uopšte i pisao?