Sistem te laže?!? (treći deo - zaklučak)

Sistem te laže?!?

(treći deo)

Posle čitanja prvog i drugog dela ovog teksta, mnogi su od vas mogu izvukli zaključak da nas naš sopstveni sistem laže. Kako verovati samom sebi, ukoliko ne možemo da se oslonimo na ono što vidimo, čujemo, pa čak ni na ono što govorimo? Ovaj zaključak je, i pored svega iznesenog, u najmanju ruku diskutabilan. U ovom delu ćemo da otkrijemo odgovor na suštinsko pitanje koje proizilazi iz samog naslova: zašto zaključak "da nas naš mozak laže" nije relevantan.
Ali, pre svega toga želeo bih da se osvrnem na sliku kojom sam predstavio ovu temu, jer u vezi nje postoje neke zanimljive činjenice:

Ova slika se bukvalno (koristeći utf-8 oznake) piše ovako: 🙈🙉🙊. Ali, ovo je mala unicode šala. Slika se inače naziva "Tri mudra majmuna" i usko je povezana za istočne kulture i religije (pojavljuje se kako u Japanu, tako i u Kini). Samo značenje slike je "ne vidim zlo, ne čujem zlo, ne govorim zlo". Ovo predstavlja tzv japansko zlatno pravilo morala ("Čini drugima što želiš sebi" - pozitivna forma i "Ne čini drugima što ne želiš sebi" - negativna forma, poznata kao srebrno pravilo). U sklopu budističke filozofije, majmuni simboliziraju izbegavanje zlih misli. Međutim, u modernom svetu, ova slika dobija drugačija značenja, u zavisnosti od konteksta. Najizvitoperenija značenja su da se ne vidi, ne čuje i ne govori o tome kako se nekome iz okoline desilo nešto loše, što je veoma slično mafijaškom zakonu ćutanja. Zanimljivo je da ovi majmuni imaju i imena: Mizaru, koji sebi pokriva oči i ne vidi zlo; Kikazaru, koji sebii pokriva uši i ne čuje zlo; i Iwazaru, koji sebi pokriva usta i ne govori zlo. Ponekad se njima pridružuje i četvrti majmun, Shizaru, koji ima prekrštene ruke (na grudima, ili preko genitalija) simbolišući načelo "ne činim zlo".

Sada je vreme da zaboravimo ove interesantne činjenice vezane za sliku, i da se vratimo na ključne stvari vezane za našu temu.
Možda ste primetili u prethodnim tekstovima da se suptilno ponavljaju (i samim tim ističu) dve reči - sistem i laž. Možda ih neko uzima zdravo za gotovo, ali red je znati šta one predstavljaju i kakav subjektivni osećaj one izazivaju. Pogledajmo prvo kako glasi definicija reči sistem:

Sistem (grč. σύστημα: udruženje, celina od nekoliko delova; sastav) predstavlja skup elemenata, realnih ili apstraktnih, koji su predstavljeni kao jedna celina u kojoj svi elementi međusobno interreaguju i svaki je povezan sa bar jednim od drugih elemenata te celine, a svi elementi zajedno služe nekoj zajedničkoj svrsi.

Ključna stavka je ova zadnja - svi služe zajedničkoj svrsi, što nam govori da svaki sistem ima svoju funkciju, mada ne treba ni zaobići činjenicu da je sistem samo skup delova.

A šta je laž? Laž je osobina informacije ("nos se nalazi na leđima" ovo je informacija, i ona je laž, tj nije tačna) ili sana informacija ukoliko se ona pojavljuje u svom osnovnom obliku (istina ili laž). U računarstvu se najčešće označava kao false, ili 0 (Bulova algebra), dok se u logici označava simbolom ⊥.
Iz ovoga proizilazi da su sinonimi našeg naslova "Skup delova tebe 0?!?" ili "Celina te ⊥?!?" ☺ Ovo je mala šala, ali služi da se približi sledeća stavka na koju želim da se osvrnete.
Nevezano za definiciju ova dva pojma, kako se oni (najčešće) interpretiraju? Kada se kaže "sistem" ljudi to najčešće interpretiraju (tj. zamišljaju) kao neki glomazan sastav, zamršen i težak za shvatanje (na primer operativni sistem računara, automobilski motor i sl.). Neki ljudi mu, zbog same složenosti dodeljuju i osobine tipa magičnosti ili tajnovitosti (zato što je sam sistem tako toliko kompleksan da se nikada ne mogu "pohvatati konci" kako radi i šta radi, tako da mora da je u pitanju neki "tajanstveni" ili "magični" način na koji sistem funkcioniše). Sistem u principu, ne mora biti komplikovan - na primer sistem čitanja i pisanja, vezivanja pertli i sl., tako da je ljudsko shvatanje ovog pojma malo izvitopereno. Nadalje, pojam sistem se najčešće emocionalno doživljava kao nešto pozitivno, iako postoje itekako negativni sistemi (primer za to je davnašnji sistem lečenja bolesnika pomoću pijavica ili puštanja krvi).
Sa druge strane, ljudi emocionalno diživljavaju laž kao nešto negativno (iako laž može biti itekako pozitivna stvar - na primer računar koristi baš tu vrednost da bi upravljao programima, oporavljao se od grešaka i sl.). Ovakvo doživljavanje jednog najobičnijeg pojma je tekovina moralnih i zakonskih normi, a takođe je i predmet filozofskih rasprava u kojoj se laž određuje kao tvrdnja suprotna istini koja se iznosi s namerom da drugoga dovede u zabludu. Među prvim teorijama o laži se nalazi ona koju je dao sveti Avgustin: "Prema njegovom unutrašnjem uverenju a ne prema tačnosti ili netačnosti same stvari mora se suditi da li neko laže ili ne... Krivica lažova sastoji se u nameri da svojim iskazom obmanjuje.“, dok marksistička filozofija uvodi pojam lažne svesti koja označava nemogućnost sagledavanja stvari onakvima kakve jesu, što se naročito odnosi na društvene odnose i odnose eksploatacije. Stanje lažne svesti može biti posledica načina života, a karakteriše ga okorela vrsta ropstva koja čak ne može ni da uvidi svoju sopstvenu situaciju. Izlaz iz ovog stanja je „podizanje svesti“. Kao što vidimo, laž implicira kaznu ili neko drugačije delovanje u cilju otkrivanja istine. Ovakva uverenja se čoveku usađuju još od ranog detinjstva. Međutim, savremena nauka se, vođena iskustvima matematike, malko distancirala od ovakvog sagledavanja stvari, tako da se u psihologiji, informatici i sl laž više ne smatra de facto negativnom pojavom (ali se de jure još uvek smatra, jer bi inače bilo prilično hrabro za govornika da kaže da laž nije negativna pojava, i to ne iz razloga tačnosti nauke, već iz razloga osude njegovog auditorijuma), a već smo videli da je u informatici svedena na samu svoju bit (suštinu) - to je podatak kao i svaki drugi, čija je osobina neistinitost nečega, što pomaže rešavanju određenih problema (logički tok ako - onda, dok je nešto laž radi ovo - nakon toga nešto drugo i sl). Drugim rečima, savremena nauka daje čak i laži neku svrhu. Možda ne treba verovati savremenoj nauci ako ima takav odnos prema laži? Pa, pobogu, laž je nešto loše i na ovoj činjenici se zasniva ceo moralno-vrednosni sistem dosadašnje civilizacije. Na žalost mnoštva ljudi koji ovako misle, postoji nešto što oni nesvesno stavljaju na marginu, iako je to jedan od temelja i njihovih razmišljanja, kao i bivstvovanja. Da li znate šta je to, u vremenu od praistorije pa do danas, plasiralo laž, ali nije kažnjavano zbog toga (u nekim situacijama jeste), čak, šta više, to je jedan od najznačajnijih motora razvoja civilizacije? Ako ne znate - to je umetnost! Naprosto, motor savremenog čoveka je uvek bio pogonjen izmišljenim informacijama (pisci su pisali priče koje se nikada nisu desile, slikari nikada ne mogu predstaviti stvaran svet onakav kakvim je on, pa ni sama fotografija nije realnost, već jedan vremenski interval uhvaćen u prostoru da se ne zaboravi, ali već u sledećem trenutku to što je na slici - više nije isto). Ovakvo prisustvo laži se opisivalo kao "pozitivna" laž, jer se takva laž nesme kažnjavati, već se čak i podstiče. No, da li lepljenje epiteta "pozitivan" ili "negativan" na laž kao informaciju pomaže naukama ili umetnosti? Kao što sam već rekao, trend je da se gleda suština i objektivnost, dok su epiteti dobar/loš ili pozitivno/negativno subjektivni stavovi posmatrača. Znači da laž sama po sebi ne može biti niti pozitivna niti negativna. No, kada smo već kod savremene nauke i subjektivnih stavova, moguće je da će se klasično filozofsko stanovište za "pozitivnu/negativnu laž" odbrani putem daljeg proučavanja kvantne mehanike, i možda se laž, kao i Šredingerova mačka, nađe u kvantnoj superpoziciji, ali, avaj, onda će ona u izvesnom trenutku biti i pozitivna ali i negativna.
No, kada smo već kod filozofije i to one koja se vezuje za pojam laži zanimljiva je i nova pojava "matrix" (da, pri tom se misli baš na istoimeni film) filozofije. Naime, u poslednje vreme se jedni od najvećih umova današnjice pojavljuju u javnosti sa izjavama da je sve oko nas zapravo - laž.Ova filozofija, ma koliko bila pogrešno protumačena, zapravo govori o nemogućnosti ljudskog uma da realno sagleda stvari oko sebe, već da u svojoj glavi gradi uvek pogrešnu predstavu kako svog, tako i tuđih života.
Suština svega ovoga što je napisano je potreba pravljenja razlike između onoga šta je rečeno, i onoga kako je to protumačeno. Tipično tumačenje našeg naslova je bilo "Komplikovano te negativno?!?" ili "Pozitivno te loše?!?" Da li ovakva konstrukcija ima smisla? Vidimo da ima, ali ne bi trebalo da bude tako. Razlog zašto to ne bi smelo da ostane takvo je sama konfrontacija suprotnih emocija u pojedincu koji je izložen ovakvim rečenicama. Kao i kod električne struje, kada se spajaju pozitivni i negativni krajevi, u subjektu kojem se plasiraju reči koje on doživljava suprotstavljenim emocijama, stvaraju se često snažne emotivne reakcije. Budući da se radi o emotivnim reakcijama "kratkog spoja", pojedinac u čijem mozgu se one dešavaju, u trenutku može doživeti poremećaj svesti ili percepcije. U suštini, ovo nije toliko strašna stvar kao što se na prvo čitanje čini. Naime, gore napisan deo rečenice "poremećaj svesti ili percepcije" može da označava jednostavno stvaranje simpatije ili antipatije prema nečemu, a primeri se mogu nabrajati do mile volje. Na primer, šablonska muzika u kojoj neki određeni skup tonova u nekom momentu iskoči iz dotadašnjeg šablona (npr. sviranje riff-a u terci) izaziva ovakav kratak emocionalni spoj, tako da se pesma koja bi Vas inače iritirala, pretvara u vašu omiljenu, i ovaj "trik" se koristi najčešće u džinglovima u reklamama na radiju ili televiziji. Takođe, ovaj "trik" se često upotrebljava u vicevima i šalama, gde je glavna "fora" da na kraju šale bude nešto u totalnoj kontradikciji sa uvodnim delom priče. Kod šale je emotivna reakcija najčešće smeh (najčešće, jer postoje i tzv "neslane šale" koje izazivaju sve, samo ne smeh).
Ali, da mi ostavimo emocije po strani - one su, svakako, samo nečija subjektivna stvar.
Važnija stvar za traženje našeg odgovora je racionalna strana ličnosti, pa ćemo, na osnovu prethodno izloženih stvari, podeliti ljude na dve skupine, koje na različit način gledaju na problem "našeg sistema koji nas laže".
Sa jedne strane imamo ljude koji smatraju da sistem ne može da te laže - jednostavno jer mu to nije u "biti".Ovi ljudi stavljaju funkciju i delove sistema kao primarno merilo svojih stavova.
Sa druge strane imamo ljude koji smatraju da nas sistem laže. Temelj njihovog stava se nalazi u činjenici da ove osobe na primarno mesto postavljaju načine povezivanja elemenata sistema (i njihovu komunikaciju), kao i izlaze/ulaze u sistem (tj na koji način sistem vrši interakciju sa svojom okolinom).
Krenimo sa analizom prve grupe ljudi. Oni smatraju da je svrha sistema obavljnje neke funkcije, a ne da bude istinit ili lažan (mada, postoje sistemi kojima je primarna funkcija da daju odgovor da li je nešto istina ili laž - poligraf je primer takvog mehaničkog sistema). Ovo znači da je njihovo stanovište da svrha naših očiju nije da nam govori o tome šta je oko nas istina, a šta laž (zamislite da sve što vidite budu samo dve boje npr belo - istina, crno laž. Kako bi ste ona videli prostor oko sebe? Nikako.) već da pruži dovoljno informacija kako bi smo se snašli u prostoru koji nas okružuje.

Svrha ušiju nije da nam govore šta je istina ili laž, već da uhvati treperenje vazduha oko nas, i prema njemu odredi šta te zvučne talase proizvodi.
Slično ovome, svrha naše mogućnosti govora je razmena informacija i manipulacija svetom oko sebe, kako bi smo postigli neki subjektivni cilj.
Sa ovog stanovišta, sistem ne laže, već radi ono za šta je stvoren. A naš sistem je stvoren da nas održi u životu. Pogrešni odgovori na pitanja iz prvog dela ovog teksta su samo znakovi nesavršenosti sistema, ili njegove nefunkcionalnosti pod određenim uslovima.
Druga grupa ljudi, kako sam napomenuo, ima sasvim drugo stanovište, u kojem je akcenat stavljen na ulaze i izlaze iz sistema, i protoka informacija u samom sistemu. Sa tog stanovišta naš sistem nas zaista laže.U prvom pitanju je naš mozak pogrešno video boje, u drugom je pogrešno protumačio zvuk, dok je u trećem jednostavno dao nekompletnu informaciju (što se smatra greškom ili pogrešnom tj lažnom informacijom). Nedostatak ovog stanovišta je njegova nemogućnost da da odgovor na to zašto i gde se desila greška (jer ne smatra sistem kao skup delova, već kao jednu celinu koja je bazirana na komunikaciji između svojih delova) pa se dobila pogrešna informacija. Ovaj nedostatak ova grupa ljudi nadoknađuje pomoću uvođenja zakona ili standarda o tome kako sistem komunicira sa okolinom, te i ovo postaje sasvim legitimno stanovište.
Šta se pod tim misli? Pa jednostavno, uzmimo prvo stanovište - da je sistem skup delova koji imaju neku funkcionalnost. Sistem čula vida se sastoji od organa čula vida. Vidimo da je on nesavršen, i da greši. Ovo zatim postaje polazna tačka za mnoge nauke - na primer, razvoj televizije u boji je usko povezan sa nesavršenosti ljudskog oka! Zapravo, sve boje koje vidimo na monitoru ili televizoru su u stvari varke - to su zelena, crvena i plava, ali ih naše oko vidi kao bilo koju moguću boju!
Nesavršenosti čula sluha se koriste prilikom kreiranja filmova (upravo naše pitanje se koristi kao specijalni efekat u par filmova kao simulacija zvuka ubrzanja aviona, automobila...), video igrica, kompozicija i sl. Takođe slušanje i obrada muzike preko digitalnih medija se postiže - pretpostavljate već - korišćenjem nesavršenosti naše percepcije zvuka.
Nesavršenost govora (nepotpune ili netačne informacije) su velika tema u društvenim naukama, kao i česta tema zloupotreba u savremenim informacijama, i veoma su zastupljeni u društvenim medijima (često vidite u statusima citate poznatih pisaca ili pesnika, što predstavlja nepotpunu informaciju, jer se nešto izvlači iz konteksta, npr citat Ive Andrića ne znači da je neko pročitao knjigu "Na Drini ćuprija", niti je na bilo koji način povezana sa ostatkom sadržine knjige).
Na neki način, ova grupa ljudi se smatra eksploatatorima sistema, jer kao što vidite, njihovi načini su bazirani na upotrebi samog sistema.

Ukoliko ste ipak pristalica drugog stanovišta, gde sistem kao celina može da ili laže ili da daje istinite informacije, i da Vam je jedino to bitno, onda Vam ostaje samo taj zaključak, koji nadalje može da ima i druge posledice. Gde leži problem? Kao što smo videli, informacije koje su istinite ili lažne izazivaju različite subjektivne emocije. Te emocije mogu da budu neprijatne, te se zbog toga uvode zakoni (moralni, religiozni i sl) ili standardi (bon-ton, standardi komunikacije i sl). No, subjektivna emocija koja je za nekoga nepoželjna, za nekoga je prijatna (na primer, neko može da se uvredi na neku šalu), te taj subjekat, ukoliko je u mogućnosti, to na svaki način pokušava da spreči. To znači da su zakoni subjektivna norma, koja može nekome i da ne odgovara, i nadalje to dovodi do večite diskusije ko je u pravu onaj kome zakoni/standardi odgovaraju ili onaj kome ne odgovaraju.

Kada posmatramo svet oko sebe, sa stanovišta ove grupe ljudi, onda jedino rešenje koje se nameće u trenutku kada sistem da pogrešnu informaciju je - menjanje sistema ili restrikcija njegovog funkcionisanja! Primer ovoga je tipično religijsko stanovište "I ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe: bolje ti je s jednim okom u život ući, nego s dva oka da te bace u pakao ognjeni." - Matej 18.9. Vidimo da ne postoji praktično rešenje u slučaju postojanja greške, ali važno je napomenuti da ova grupa ljudi ima veliki doprinos čovečanstvu. Dovoljno je stati i zapitati se šta je to žuta, plava, roze, zelena, crna (itd) ... boja? Da ne postoje ove (standardne) reči, bilo bi prilično teško objasniti na koju boju mi mislimo. Takođe, pisanje, gramatika i govor su jedne od tekovina ove grupe ljudi.
To znači da je ova grupa ljudi ona koja je zadužena za standardizaciju sistema, jer je, kao što se može videti, njihov način baziran na prilagođavanju sistema njihovim (ili kako se često kaže društveno-korisnim) principima.
Kako da znamo u koju grupu ljudi mi spadamo? Vrlo lako - odgovorimo na jednostavno pitanje: kako bi ste rešili vitalne probleme slepog čoveka?
Ukoliko je prvo što vam je palo na pamet da bi ste ga naučili da koristi štap (ili npr psa), Vi spadate u prvu grupu ljudi. Jednostavno, savet je da se nedostatak jednog čula iskoristi pomoću drugih stvari - čula sluha ili čula dodira, i da čovek koji je invalid može biti sasvim funkcionalna jedinka.
Ukoliko ste odgovorili ovako na ovo pitanje, sistem ne može da Vas laže - on je tu, kakav jeste, i na vama je da se snađete u njemu.
Ali, ukoliko je prvo što Vam je palo na pamet da takvom čoveku treba dodeliti staratelja ili neku osobu koja će se brinuti o njemu, Vi spadate u ovu drugu grupu ljudi koji žele da stvari standardizuju. Neko je invalid, i kao takav nije sasvim funkcionalna jedinka, stoga treba doneti zakone koji će omogućiti svaki vid pomoći (novčane, personalne itd).
Ukoliko ste odgovorili ovako na ovo pitanje, sistem može da Vas laže - on je tu, kakvim ga Vi smatrate ili stvarate, ali kada naiđete na gomilu nelogičnosti u njegovom funkcionisanju, pogotovo onih koje se kose sa Vašim stavovima, osećate razočarenje i želju za promenama.
Na prvu loptu se čine oba ova rešenja kao savršeno ispravna, ali oba imaju jednu nehumanu crtu u sebi - prva grupa će slepog čoveka ostaviti samog sebi, sa svim zlim i dobrim stvarima koje to može doneti, dok druga grupa će probleme jedne osobe prebaciti na zajednicu ili pojedinca, koji onda sem svojih problema mora da rešava i tuđe.
Zbog svega toga, niko od nas nije sasvim ni u prvoj, niti u drugoj grupi ljudi, već balansira između njih... Ali svet se menja zahvaljujući nauci, jer sada je tu i treća grupa ljudi i njihova deviza (što se tiče naše teme) bi bila "sistem te laže i to je normalna i očekivana pojava"!
Verovatno Vam je potrebno malo i kratko pojašnjenje - razvojem Teorije sistema, došlo je do naučnog proboja u mnoge oblasti za koje su se rešenja tražila pomoću eksploatacije i/ili standardizacije. Stanovište je da su u sistemu podjednako važni svi faktori - njegovi delovi i komunikacija među njima, njegova funkcija, kao i ulazi i izlazi iz sistema. Laž i greške se ne smatraju niti negativnom, niti pozitivnom, već samo informacijom kao takvom. Tu su jako bliski sa ljudima iz prve grupe, ali bitnu razliku ću objasniti kasnije. Budući da sistem na neki način komunicira sa ljudima oko sebe, i da zaista ne sme da ima neočekivane izlaze (ili ulaze) u sistem, koristi se normalizacija tih informacija (normalizacija nije ništa drugo nego standard - po tome su slični sa drugom grupacijom).

Vidimo da je ova grupa kombinacija prethodnih, ali postoji velika razlika sagledavanja stvari - na primer normalizacija ne smatra da sistem treba da se prilagodi, ili menja (ukoliko je njegovo funkcionisanje ispravno i očekivano), već samo znači da se informacije moraju prilagoditi onima koje se od njega očekuju. Laž ili greška se ne koriste za usmeravanje (eksploataciju) sistema u željenom pravcu, već služe da bi se utvrdila pozicija dela sistema koji postaje tema daljeg proučavanja.

Primer za to je savremena neurologija, koja izučava neuronske povezanosti naših organa. A da bi se shvatilo funkcionisanje organa, moraju se znati sve njegove osobine, ali i mane.

Na primeru slepog čoveka, ova grupa ljudi, uz dostignuća savremene nauke, čini velike korake - već postoje eksperimenti sa elektronskim pomagalima, pa tako imamo i eksperimentalne veštačke oči bazirane na foto-senzorima. Ukoliko bi ovi senzori prenosili signale mozgu onako kako ih i primaju - osoba kojoj su oni ugrađeni bi imala ogroman problem - ne bi videla svet oko sebe na isti način kao i ostatak čovečanstva. Zbog toga se moraju uraditi normalizacije tih signala, tj u te foto-senzore se moraju ugraditi i sve nesavršenosti pravog ljudskog oka.

Na kraju svega ovoga, nadam se da ste otkrili mnogo toga zanimljivog, kao i da ste otkrili da li Vas, vaš sopstveni sistem laže, ili možda ne.