Тител: Биничком у част

Текст и фото:
Стево Диклић

Великогоспојинске свечаности у Тителу, традиционална манифестација која годинама уназад својим богатим и разноврсним програмом окупља велики број мештана, али и гостију, како посматрача тако и учесника и ове године настоји да одржи добру традицију.

Један од редовних и успешних учесника је и колектив СТШ "Милева Марић" која сваке године пронађе актуелну и занимљиву тему из културе, уметности, историје, народних обичаја... Овогодишњи допринос Великогоспојинским свечаностима, колектив СТШ "Милева Марић" реализовао је предавањем о Станиславу Биничком које је одржала Александра Жарковић, професорка музичке уметности.

Предавање са презентацијом одржано је под називом "Музика краљеве гарде- 150 година од рођења Станислава Биничког".

Предавање које је одржала професорка Жарковић било је поучно и по мери публике, одмерене дужине трајања и поткрепљено занимљивостима које се често не налазе у енциклопедијама, него их треба потражити у разним другим изворима, што је управо било у овом случају.

За оне који нису знали и оне који су имали прилику да се подсете, представљени су основни подаци:

Станислав Бинички (Јасика 1872- Београд 1942.), био је српски композитор, диригент и педагог. Био је највећи представник српске класичне музике и аутор прве српске опере "На уранку".

Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, певајући у хору "Обилић".

За време студија на Филозофском факултету у Београду, основао је Академско музичко друштво, а након једногодишњег рада у гимназији у Лесковцу одлази у Минхен где у периоду између 1895. и 1899. године студира композицију и соло певање.

По повратку у Београд учествује у развоју музичке и педагошке делатности. Поставши војни капелник оснива први симфонијски Београдски војни оркестар. Године 1904. оснива Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. године. Заједно са Стеваном Мокрањцем и Костом Манојловићем оснива Српску музичку школу која данас носи име Стевана Мокрањца. Као диригент у Народном позоришту године 1920. основао је Оперу у којој је постао први диригент и директор.

Као композитор у својим композицијама користио је фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је опера "На уранку" која је била прва српска опера. Опера "На уранку" је једночинка, компонована је 1903. године, либрето је написао Бранислав Нушић. Опера се заснива на елементима народне музике. Као занимљивост може да се наведе да ова опера није доживела велики број извођења и није баш најбоље оцењена, што је и разумљиво с обзиром да је то, можемо слободно да кажемо, пионирски рад где је тек требало доћи до потребног искуства.

Био је аутор великог броја композиција за војне дувачке оркестре, а без сумње, најпознатији му је  Марш на Дрину. Посвећен је пуковнику Стојановићу који је погинуо у Колубарској бици.

Све ове податке и још више од тога, професорка Жарковић представила је вештином врсног приповедача, али оно што је највише задржало пажњу публике, биле су занимљиве цртице које је убацивала међу енциклопедијске податке, а зачин свему били су музички фрагменти које је вешто уклапала у предвиђени ток излагања.

Једна од највећих занимљивости која је презентована на предавању је прича о томе ко је све снимио тај чувени Mарш на Дрину. Занимљива је лепеза извођача као што су The Spotnicks (1964), Spanish Hully Gully- The Jokers, Shadow Music и словеначка група Laibach која је урадила најмрачнију верзију у предвечерје дешавања 90-их година.

Постоји и снимак како чувени Херберт фон Карајан 1987. године на Новогодишњем концерту наводно диригује Бечком филхармонијом која изводи Марш на Дрину, али је анализом утврђено да је снимак вешто намонтиран док Карајан заправо диригује приликом извођења марша Радецки .

Публика је са уживањем одслушала Марш на Дрину у изведби групе Шедоуз (The Shadows).

Занимљива је и чињеница да је Марш на Дрину у почетку било симфонијско дело без текста. Текст је написао Миливој Поповић користећи и неке стихове Ђуре Јакшића.

У току ове успешне презентације живота и дела Станислава Биничког било је још слушања музике и других занимљивости које је професорка Жарковић вешто уклопила у оптимално време како би задржала пажњу публике, у чему је у потпуности успела.

Текст и фото:
Стево Диклић