КАПИЈЕ, ВЕЗА ИЛИ БАРИЈЕРА ИЗМЕЂУ СВЕТА ИНТИМЕ И СПОЉЊЕГ СВЕТА?

Дарјуш Самии и Слободан Шушњевић, аутори изложбе фотографија

Текст и фото:
Стево Диклић

У уторак, 19. априла 2022.године, у галерији Народне библиотеке "Стојан Трумић" Тител, отворена је изложба уметничке фотографије под називом "Пред вратницама".

Ова изложба са петнаестак изложака представља скраћену верзију изложбе која је новембра 2021. године, под истим називом, одржана у Музеју Војводине у Новом Саду. Аутори фотографија су Дарјуш Самии и Слободан Шушњевић. Љубитељи фотографије изложбу ће моћи да погледају у галерији Библиотеке све до 10. маја.

Тренутак отварања изложбе- аутори са Гораном Поповићем, директором НБ "Стојан Трумић", Тител

Пре самог отварања изложбе замолили смо ауторе да нешто кажу о себи и да нам приближе тему о којој говори ова изложба.

Прво нам се представио Дарјуш Самии, који је о себе рекао следеће:

Зовем се Дарјуш Самии, рођен сам у Београду 1976. године. По образовању сам историчар. Од 2005. године запослен сам у Музеју Војводине у збирци фотографије. Радио сам велики број изложби - групних и ауторских, као и неке које су аутори сами доносили као своје радове, своја истраживања. Ова изложба настала је као плод заједничког рада Слободана Шушњевића и мене.

Слободан Шушњевић представио нам се на следећи начин:

Рођен сам у Банату у Лазареву. Завршио сам Педагошку академију и радим као фоторепортер у "Дневнику". Дарјуш и ја се готово деценију "натежемо" око разноразних изложби, што мојих, што његових и осуђени смо један на другога.

О самој теми изложбе и идеји за реализацију исте добили смо следећи одговор:

Дарјуш Самии:

За идеју да се забележе капије на сеоским домаћинствима, у мом случају важна је нека моја лична прича.

Ја сам једним делом пореклом из Тополе, тамо сам одрастао и негде сам упућен у традиционалан начин живота. Како сам и сам одрастао у кући која је стара скоро двеста година, за мене су те капије нешто посебно и један су од симбола тога краја. Можемо слободно да кажемо да су се крајем деветнаестог и почетком двадесетог века домаћинства надметала да са што лепшом капијом украсе свој дом.

То нису капије које би се могле окарактерисати као неки плод кича и грандиозности, или неке мегаломаније, већ су то складне грађевине грађене од материјала који је био у близини, као што су камен, дрво, цигла... На њима је видљив смисао за естетику. На свим капијама се може видети, како народна архитектура, тако и специфична естетика која је настала баш у том крају.

Капија је симбол који је универзалан, који симболизује пролазност, улазак у нешто ново, нешто веће... Тако смо ми у том изложбом желели да кажемо како су те капије остале као споменици једног живота који је тежио нечем узвишеном. Оне говоре о томе како је домаћин тежио да своје домаћинство украси и да госта дочека на капији, не да покаже колико је њихово домаћинство богато, већ да та капија или вратница, што је стари назив, према којем смо ми дали наслов изложби, скрене пажњу на посебна обележја која је свако домаћинство уградило у своју капију- вратницу.

Свака је породица остављала неки знак што се у тој породици десило, а да је вредно помена и пажње, неки догађај као што је свадба, венчићи који се поводом верских празника традиционално стављају на капију и слични предмети који обележавају то домаћинство. Прича је локална, али и универзална".

Може ли се рећи да је капија предворје живота породице?

Да, може и тако да се каже. Уједно вратница представља позив да размислимо какву нам поруку шаљу ти домаћини који су у правом смислу били домаћини и свог домаћинства и своје заједнице

Слободан Шушњевић се надовезао на Дарјушево излагање:

Дарјуш је сведочио како у његовом завичају, у сливу реке Јасенице, те капије нестају и како је можда последњи тренутак да ми забележимо њихово постојање, као и тај начин живота на селу. Требало би променити парадигму села и тај концепт по којем се из чудних разлога још увек лудује и јури у град. Ми смо хтели да покажемо ту лепоту, иако многе од ових грађевина- вратница, су руиниране зато што је модернизација донела неко ново време, па кроз њих не могу проћи трактори и комбајни. Из тога разлога неке су прошириване, а неке срушене. Ми смо фотографишући их хтели да славимо онај период када су оне грађене на радост те породице испред чије куће је та капија изграђена. Капија има, да не кажем магијско значење, већ посебан наступ по којем се пролажењем кроз те вратнице мењају две димензије- двориште је једно, а спољњи свет друго. Вратница је нека баријера, али и неки простор добродошлице. Под кровом вратница често се налазе неки предмети који више нису у употреби, али власници не могу да их се одрекну. То је нека веза са прецима и прошлим временом.

Нисмо могли да не уочимо, код нас неуобичајено име једног од аутора изложбе, па смо га замолили да нам каже нешто о томе ,како бисмо задовољили радозналост оних који буду читали овај текст.

Господин Дарјуш Самии је уз смешак образложио да је његово порекло по оцу из Ирана и да је он у неким другим својим радовима тежио да успостави везу међу културама и на тај начин избегне једностраност погледа на свет и живот. Тако да је, како рече, ова прича о капијама само наизглед локална, она је заправо универзална. Иако су се Слободан и он овом изложбом базирали на једно мало подручје, прича коју ова изложба доноси, препознатљива је свуда у свету.

Да ли сте некада били у постојбини свога оца?

Био сам више пута. Држао сам код нас и нека предавања о култури Ирана. Бавио сам се и историјом хришћанства на истоку, па сам на тај начин настојао да људима приближим врсте веза које нажалост нису у првом плану. Трудио сам се да представим те везе и начиним спој између истока и запада

Текст и фото:
Стево Диклић