Jesen 2020-te

2020-ta.... Godina u kojoj se čini da je brzi voz naših života definitivno iskliznuo iz šina.

Pitam se - jesu li ljudi izgubili i ono malo razuma kojeg su gajili u svojim malenim glavicama? Nepotrebne tenzije nepotrebni sukobi, nepotrebni stavovi.... Rešenja su potrebna, ali na njima niko ne radi.

A u suštini se iza brda valja jedno veliko - ništa. U našim malim i beznačajnim životima je sve isto. Kako bi "Direktori" rekli - nema promena. 

Iz nekih dubokih i nikada neiskazanih dimenzija, poenta klizi kroz prste, ne dozvoljavajući da je primetimo. Sve to je imaginacija. Medijska slika i eho dalekih dešavanja. Korona, politika, protesti, izbori, ratovi, optužbe ili presude. Za nekog su to sredstva za život, za većinu je to tek informacija pročitana u toku predaha od sopstvenih problema, a za pojedine je to pitanje čiji je odgovor i život i smrt.

Vreme se nije ubrzalo, nije se planeta promenila. Okreće se i dalje oko sunaca i oko sebe. Ima ona svojih briga. To što njeni stanovnici, koji za sebe tvrde da su inteligentni, nisu rešili svoje probleme pa se međusobno optužuju i sukobljavaju, je ona mnogo puta do sada videla i preživela. Za nju je to samo još jedan od mnogih nevažnih trenutaka na beskonačnom proputovanju oko Sunca. Dala je čak dva svoja godišnja doba da se te stvari reše. Ona ulazi u treće, hteli mi to ili ne....

Ako ste propustili prolećno i letnje zelenilo, ovo je sada zlatno doba za uživanje. Ne zaboravite da vreme brzo teče pa ako ne iskoristimo ovo malo vedrih dana ispred nas, sledi mrak i smrzavanje tokom zimskih kratkih obdanica.

Na kraju, jesen je tu da bi lakše uočili put kojim smo koračali. Možda nismo na onom mestu koje smo želeli i koje smo sanjali, ali smo zato na mestu sa kog možemo dalje da bacimo pogled.

Možemo da uživamo u čistom vazduhu samo taj jedan tren. Već za koju nedelju će smog iz dimnjaka da nam zapara pluća.

Proleće 2020-te....

U toku zime bili smo zapljusnuti medijskim odjecima dalekih dešavanja koje menjaju svet. U proleće su se ti događaji doselili i u naše dvorište.

Lagano smo tonuli, prepuštajući se nekontrolisanoj stihiji. uz nadu da će ova godina, uz pomoć neke magije, uspeti da reši.

Ali vedrina neba ne znači da dole na zemlji nema problema....

Nakon sunčanog i toplog leta, došla nam je jesen.

Sve ono što je početkom godine potonulo, sada lagano postaje vidljivo, pomaljajući se kroz obrise nečega što je postojalo. Odolevati mirnim strujama ravničarske reke nije bilo lako.

Nije sve nestalo, nešto je i ostalo.....

Zlatna boja.... I ona će nestati razbacana jesenjim vetrom. Istopiće se sa prvim mrazevima.... 

A posle toga sledi samo još jedan začaran krug. Nova imaginacija kretanja.

Autor fotografija: D. Mihajlović (sem slike nakrivljenog broda, načinjene proleća ove godine, čiji sam autor ja)