Osećaj se kao da si živ

Veštačko voće. Veštačko povrće. Veštački vazduh. Veštački jezik.

Sve to i nije neka novost.... Nije tema o kojoj vredi napisati niti jednu reč, a kamoli red il' dva.

Sve je već ispričano.

Veštačka inteligencija i veštačka svest je već nešto drugo. Ta jadna stvar će u svojoj suštini biti toliko depresivna, što će dovesti i do snažnog otpora ljudskoj želji da je održava živom. Veoma je moguće da će spržiti sve dalekovode i sprečiti sve ostale načine na koje je njen tvorac pokušava priključiti na ono što je pokreće i bez čega je ona samo još jedna gomila hemijskih jedinjenja koje se lagano razlažu u svoj prvobitni oblik.

Ona ne vidi smisao.

I njen život je - feferon?

Međutim - veštački život?

Za sada nauka (navodno) nije dostigla taj stadijum u svom razvoju. I da jeste - ušla bi u žestoki sukob sa teološkim stanovištem da život ne nastaje slučajno - već sa nekom namerom, namenom i svrhom.

Ali, da li surogat života postoji? Veštačka svest koja je mimikrija ljudske spoznaje?

Zapravo... Kada se malo bolje razmisli....

Da li postoji išta sem veštačkog života? Nametnutog od strane spoljašnjeg uticaja? Neka originalna forma karakteristična u svojoj nezavisnosti? Bez strahovanja i neizvesnosti?

Ima li ljudske jedinke koja je samostalno i nezavisno došla do sopstvenog znanja, metofologije i implementacije svojeg bitisanja? Ima li takvog organizma u nama poznatoj prirodi?

Elem.... Ispada da smo svi mi veštački život.

Virtualna mimikrija odavno prežvakanih života. Inertni u potrazi za sopstvenim smislom. Nesposobni da pronađemo sopstvenu svrhu.

Umesto toga, mi se hvatamo za nečiji tuđi smisao koji nam se čini najodgovarajući. Krademo nečiju tuđu svrhu koja nam se čini kao nešto od čega ćemo najviše profitirati....

Koračamo u dubokom kanalu znanja koje su generacije kopale. Nema potrebe da se uzima lopata u ruke. Nema potrebe da se zagrebe površina.

Preuzeli smo uloge.... Glumimo da smo živi.