Putopis jedne misli

Zaiskrila je misao. Svojom pojavom je osvetlila neki tamni i zaboravljeni kutak mojih sećanja u kome se kriju mnoge stvari prekrivene paučinom i memlom. Te stvari nisu tu ostavljene i zaboravljene iz čista mira. Postoje razlozi koji stvaraju neke čudne bolove.
Nestašna misao ne zna za jade. Ona bi da se igra sa uspomenama. Da ih prevrće i da im daje novi život. Duboko u sebi sam osećao da je moram pustiti da ode jer ako ostane napraviće ršum i nered u meni. Dovoljno je bilo da pogledam u sobu sećanja i ugledam sve svoje, nekada uredno poslagane, lepe uspomene kako leže pobacane među onim drugim koje su svo moje vreme čamile u nekom budžaku.
Mogao sam samo da izrazim blagu bes a ona je to osetila i uplašila se. Pomislila je da ću je zaboraviti i da će nestati kao i mnoge pre nje.
Misli ne umeju da iskazuju osećanja, ali umeju da izazovu neugodan osećaj. Tako je i ova malecna novoformirana ideja odlučila da iritira. Žuljala me je iznutra, tražeći izlaz, tražeći svoj put napolje.

Jedini način da je učinim srećnom je bilo da je učinim stvarnom, da je materijalizujem. Eh... Pusti snovi, želje i misli su uvek od nas očekivali da budemo alhemičari, da se razumemo u tu pseudonauku i da umemo da je primenimo. Čovek mora da zna taj težak zanat. Kako da misao dovedemo u ovaj svet?
U suprotnom, misli ostaju zarobljene u čoveku, gde se na malenom prostoru međusobno koškaju i sudaraju. Na kraju nailazi neizbežan sukob sa realnošću na čijem terenu misli nikada nisu ni imale priliku da zaigraju. Tu bitku su unapred izgubile jer materijalna priroda realnosti je uvek jača od ezoteričnih snova. Posle takve bitke misli nestaju bez traga da su ikada i postojale. A čovek bez snova i sopstvenih misli ostaje samo prazna ljuštura. Postaje pogodan teren za nečije tuđe snove, nečije tuđe misli.

Ova nemirna misao mi je bila draga. Nisam smeo dozvoliti da negde nestane.
Trapav, kakav sam uvek bio, zapisao sam je na imitaciji belog papira koji se nalazio na ekranu računara. Osmehnuo sam joj se, a ona je zbunjena mojim neveštim kucanjem bila nema i začuđena gde se to nalazi. Mislila je ta mala misao da je posebna, ali nije znala da je njena gracioznost izgubila u mom slabom poznavanju ezoterije materijalizacije. Toj alhemiji nikada nisam bio sklon. Nije znala ni činjenicu da sam bio zadovoljan samim tim što sam je oslobodio i da nisam mnogo mario za detalje niti za njen dalji put.
Tek mnogo vremena kasnije, na njenim uvrnutim putovanjima kroz razne belosvetske servere, ona će  shvatiti da nije sama ni jedina. Susresti će mnoge druge misli koje će, za razliku od nje, biti grandiozne i divne, isklesane sa puno pažnje veštim rukama majstora.
Ta malena misao će oseti zavist, počeće da se upoređuje sa nekim drugim ili tuđim mislima, osetiće kritiku ili pohvalu, shvatiće da se kroz svet ne može a da je neko ne pogura i predstavi nekome, sudaraće se i gurati na pretrpanim mestima sa idejama sličnim njoj.
Tek na kraju, shvatiće da nema baš preterane razlike između njenog starog i novog sveta u koji sam je gurnuo. Okretaće se ka meni tražeći zaštitu, izmenu, dopunu. Ne zna ona da ja imam jednu lošu osobinu i da, bez nekog konkretnog razloga, ja ne marm, zanemarim i zaboravim.
Zapostavljena misao će se radovati bilo kom čitaocu i njegovoj pažnji. Očekivaće ljubav. Očekivaće podršku. Očekivaće pohvalnu reč. Na kraju će shvatiti da je sve to bila samo njena kratkoročna iluzija. Opet će biti tužna. U gomili drugih misli usamljena kliziće ka dnu nečijeg feed-a. U istoriju.
Tek nakon mnogih godina ja dolazim da revidiram stare tekstove. Dosta sam se izmenio. Promenila su mi se interesovanja, navike, u nekim stvarima sam se izveštio a neke zanate sam zaboravio. Prelećem pogledom preko nje. Ona mi se osmehuje. Meni ugao usana zadrhti. Pa jel' moguće da sam ja ovo napisao? Upoređujem sebe tada i sada. Shvatam neke stvari.
Zatim zagrlim tu moju malecnu misao izvinjavajući joj se što sam je zaboravio. Sada je ponovo tu i sada je ponovo moja. Ponovo koristim alhemiju da je urežem sebi u mozak. Tamo joj dajem prostora za igru. Tamo joj dajem dovoljno prostora da se susretne sa nekim mojim drugim idejama i da zajedno sa njima kreira još hiljade drugih malih misli. Dajem joj slobodu da se razmnožava i da stvara svoje potomke.
Od svih tih malecnih ideja, od te njene nestašne dece, izdvojila se jedna malecna misao. Ona je za mene tada bila nova i potpuno drugačija od drugih. Originalna i sveža, gurala se između svojih bliskih rođaka.
Nisam mario za to, a ona je očigledno tražila pažnju. Otišla je u sobu zaboravljenih sećanja i tamo napravila veliki nered. Bio sam ljut dok me je ova malecna misao žuljala, opirući se zaboravu. Tražila je izlaz i novi život negde daleko.
Morao sam da je oslobodim, morao sam da je nekakvom ezoterijom materijalizujem u svoj svet. Nevešto sam je zapisao na imitaciji belog papira, a zatim sam je pustio da sama pronađe svoj put kroz lavirinte servera.