(Ne)kulturno nasleđe

Prolećno jutro je napupelim i ponegde prolistalim granama obližnjeg drveća davalo čudnu gradaciju boja. U tom prizoru posmatrač može u isto vreme osetiti prolazeću tamu i zebnju minule zime zajedno sa srećom što se priroda lagano budi.

Podbuli od uludo provedene noći bez sna, crvenih očiju od dima cigareta lagano smo koračali ka mestu našeg rastanka. Jesenje opalo lišće, ispod naših nogu je zamenio ne tako poetičan prizor. Razbacani papiri, kese, plastični zatvarači i pikavci su činili kolaž koji tačno oslikava životni duh ovog mesta. 

Po ovom otpadu koji je vetar naneo tik uz kuće, se tačno moglo videti šta u tom trenutku Titeljani vole da konzumiraju. Nasmejao sam se na ovu misao, jer nedaleko odatle, izvan mesta, na ratarskim putevima ste mogli naići na gomilu bačenih kondoma, što bi značilo da još uvek ima nade za - ljubav?!?

Primetivši moj osmeh, okrenula je glavu ne znajući šta da misli. Nije joj do ničeg jer u tom trenutku želi samo da svoje iscrpljeno telo stavi u udoban krevet. Misli su joj već neko vreme u carstvu snova. Njena duša ne želi da bude uznemiravana pitanjima, odgovorima ili pričom sa ovozemaljskim. Iscrpljeno burnom noći, njeno telo je bilo samo prazna ljuštura koje se po inerciji gegalo poznatom stazom do svog duhovnog odmarališta - jednostavnog otomana na kojem su se nalazili plahta, jastuk i jorgan.

Njena duša je iz onostranih puteva kojim je do tog trenutka lutala, mojim brzim pokretom i povlačenjem njenog tela ka sebi, bila prilično grubo vraćena u svoj prirodni habitat - prelepo telo. Taj povratak njenog duha se mogao primetiti u munji koja je na trenutak zasijala u očima i blagom grčenju njenih mišića šake. Nesvesna šta ju je to vratilo u realnost, ukipila se tražeći uzrok, povod i razlog te neprijatnosti. Već sam video da će gromovi da pucaju u mom pravcu, ali prevario sam se.

"Šta to radiš? Zašto si me gurnuo! Umalo da zapnem i padnem!"

"Umalo da dobiješ pare!"

Njen zbunjen pogled je tražio po meni neku naznaku šta bi ono što je upravo čula trebalo da znači. Znala je da je svojim mislima i izjavama umem provozati, ali sada joj nije bilo do toga. Umorna, nije to tražila od mene. To mi je pokazala osmehom koji je više pokazivao tugu nego sreću.

"Kakve pare? Od koga?"

"Pa pogledaj iza sebe!"

Okrenula se i upitno pogledala. U tren nije videla o čemu pričam, ali kada joj je pogled skliznuo na deo pešačke staze koju smo malo pre prešli, usta joj se zgrčiše u najkiseliji osmeh koji neko može da ima. Tamo je, pokriveno sa par uprljanih papirnih maramica, sasvim slučajno ležalo jedno malo i usamljeno (ali još sveže) govance. Lude noći po kafanama stvaraju ohole i zle ljude. Tako je neki pijani čovek sinoć odlučio da ostavi svoj trag postojanja, pečat svojih dostignuća. Na putu ka svom životnom cilju, jedna pijana noć je samo balast koja usporava napredak i tog tereta se neki baja prilično lako rešio na sred ulice. Možda ovo ne bi bilo čudno da ugostiteljski objekti nemaju prostorije koje služe ovoj nameni? Postavlja se retoričko pitanje zašto je ovo prilično česta pojava u savremenom društvu?

Okrenula je glavu od tog prizora.

"Pa zašto me onda nisi pustio da ugazim? Po tebi, postala bih bogata?"

Sada joj je duh već bio u telu i vrcavo se borio protiv realnosti kojom je okružen.

"Možda bi postala bogata. Ali bila bi smrdljiva bogatašica kao i ostale. Ne bi te zanimale stvari koje zanimaju obične ljude. Želela bi da budeš fensi i da imaš mnogo zgodnog dečka. Zaveo bi te neki klinac koji želi samo da ti spička bogatstvo. Na mene ne bi više obratila pažnju. Eto!"

"Misliš da sam ja takva?"

Nasmejao sam se:

"Ne, neg' mislim da gaženjem u govno dobiješ samo prilično smrdljivu patiku. A ako je ta patika bušna..."

"Fuj... Molim te, nemoj da pričaš dalje."

Spustio sam glavu nogama šutirajući papire od bureka. Radio sam isto ono što sam voleo kada padne jesen. U to godišnje doba sam najviše voleo zvuk i osećaj koračanja preko opalog lišća. Trenutak kada noge gaze po mekanom pokrivaču uz blago puckanje crvenkasto-žutog tepiha koje je drveće prostiralo ispred nas je za mene bio neprocenjiv.

Sada nije jesen i nema opalog lišća. Pokrivač od otpadaka nije pružao nikakvo zadovoljstvo kada se korača preko njega. Više bi se reklo da stvara osećaj gađenja i nelagode.

Gledajući kako nogama krčim put, upravo šutajući praznu limenku koja se zvečeći otkotrljala do obližnjeg busena trave, progovorila je:

"Koja smo mi stoka..."

"Ko to mi?"

"Pa mi. I ti, i ja. I svi ostali!"

Podigoh obrvu. Šta sam sad zgrešio? Ona je meni imala mnogo toga da zameri, ali u ovom trenutku nisam mogao da razaberem šta joj nije po volji.

"Šta se sada desilo?"

"Pa pogledaj ovo oko nas! Vidi koliko otpadaka. Tamo je čak i...."

"I šta?"

"...i govno!"

Prasnuo sam u smeh.

"Šta se smeješ! Pa ovo je sramota za sve nas! Kakva je ovo kultura, pobogu! Gde ja to živim!"

Tek sam sad shvatio da je ona, između ostalog i ekološki osvešćena. Voleo sam devojke koje su "osvešćene" u bilo kom obliku, jer im je taj zacrtani trag razmišljanja davao izvesnu notu eksplozivnosti karaktera prilikom sučeljavanja stavova. Kada se stvori taj plamen i žar za nekom idejom onda njen zagrljaj bude znatno topliji.

Sekla me je pogledom, a korak joj je ubrzao kao da je želela da pobegne od svega što je okružuje. Ubrzao sam i ja, kako ne bi pobegla i od mene.

"Daj... Šta se nerviraš? Kao da prvi put prolaziš ovuda. Takvi smo ljudi."

"Uh.... Kakvi smo mi to ljudi? Ološ! Jel' ovo kultura koju ostavljamo iza sebe? Kesica od čipsa, krmača od piva i.... Šta je ono tamo... Cev od šporeta?!?"

"Pa proleće je.... Ljudi ne lože više pa im ne treba."

Praćene gomilom reči, oči joj sevnuše prema meni. Uhvatio sam je za rame i pokušah da objasnim da nit' sam ja kriv, nit' je ona kriva za takvo stanje. Nije me slušala. Oslobodila je svoje rame iz moje ruke:

"Mi ćemo ovo ostaviti našoj deci. Ovo je naše kulturno nasleđe. Gomila smeća. Kako živeti ovde posle nas?"

"Čekaj malo... Debelo grešiš po pitanju nekakvog nasleđivanja."

"Samo mi ne reci da još nismo umrli pa je još rano govoriti o nasleđu.."

Opet sam je uhvatio za rame i okrenuo prema sebi.

"Nisam mislio to, ali i to je prilično dobar argument. Vidiš, hteo sam da kažem da je sada jutro. Tek što je svanulo. Ljudi još nisu krenuli ni po hleb. Kada ustanu, sve ovo će biti počišćeno. Nešto će uraditi ljudi, nešto komunalac..."

Razočarano je ispustila uzdah. Kao i ja, znala je da čišćenje smeća nije rešenje. Sa druge strane, ja sam naumio nešto drugo da kažem.

"Kada za par sati ulice budu čiste, kaži mi - šta će ostati iza nas? Kakvo nasleđe? Kakva kultura?"

Zbunjeno je pogledala, pomalo se protiveći onome što upravo čuje.

"Nemoj imati nade. Iza nas neće ostati ama baš ništa. Ni iza mene, ni iza tebe, ni iza svih drugih. Sve  što ostavimo će biti počišćeno i bačeno. Možda će tek neki sakupljač sekundarnih sirovina na deponiji svih naših sudbina pronaći nešto vredno što je pripadalo nama."

Blago je otvorila usta. Pokušavala je preko jezika da prevali neku reč, ali se ona gubila u roju uskomešanih misli. Mislim da sam u trenutku osetio njen strah. Nije to bio strah od nečega ovozemaljskog što bi moglo da naškodi nečijem životu. Bio je to običan strah od zaborava.