Devil (2010)

Kada neko počne da mi priča o horor filmovima ili serijama u kojima se radnja vrti oko duhova, demona, poltergejtsova, đavola ili đavolica, ja se automatski naježim. Toj mojoj reakciji ne kumuje strah, već duboka odbojnost.

Svaki pokušaj racionalizacije stvari u koje ne verujem i za koje nema ikakvih dokaza da postoje (ma koliko se marketing timovi trudili da na filmsku špicu stave "Rađeno po istinitim događajima"😂) kod mene izaziva blagi prezir.

Iz tog razloga retko gledam takve filmove i to isključivo onda kada me prijatelji, na njima poznat način, sa teškom mukom ubede.

Tako je bilo i sa ovim filmom. O njemu sam imao predrasude. Ispostavilo se da nisam bio u pravu i da je Devil odlično horor ostvarenje.

Tehnički detalji filma Devil

Film Devil iz 2010. godine spada u horor žanr. Ali on nije karakterističan predstavnik ove vrste filmova jer je radnja mnogo više triler i misterija. Možda je upravo to i razlog zašto me je toliko privukao.

Nakon njegovog gledanja sam imao utisak da je film isuviše kratak. Zanimljiva radnja je učinila da vreme mnogo brže leti, jer je njegova dužina 1 sat i 20 minuta.

Režirao ga je John Erick Dowdle (poznatiji kao scenarista i režiser filmova "Quarantine", "As Above, So Below" i "No Escape").

Scenario su napisali Brian Nelson i M. Night Shyamalan.

Glavna uloga je dodeljena jednom liftu (ako neko ne zna: to je prevozno sredstvo u zgradama). Pored lifta, uloge tumače i Chris Messina (Argo), Jenny O'Hara (Mystic River, Wishmaster), naša Bojana Novaković (Drag Me to Hell, Šišanje, Heartbreak High), Bokeem Woodbine (Spider-Man: Homecoming, The Rock), Geoffrey Arend (Super Troopers), Logan Marshall-Green i drugi.
Film je smišljen kao prvi deo triologije "Night Chronicles". Druga dva dela nikada nisu snimljena, mada su se 2013. godine pojavile najave za film "Reincarnate" koji je trebalo da bude nastavak "Devil"-a.

Radnja filma

Pet ljudi koji se međusobno ne poznaju su zaglavljeni u liftu. Svako od njih je različita ličnost. Svako od njih ima nešto loše skriveno u sebi.

U skučenom prostoru tenzije lagano rastu i nije se dugo čekalo da se desi zločin. Međusobne optužbe umesto saradnje, ove ljude dovodi do još jednog ubistva za koje se ne zna počinilac.

Istražujući samoubistvo, u istoj zgradi se našao detektiv (Chris Messina) koji će pokušati da smiri ljude zarobljene u liftu, a kad situacija krene po zlu i da spreči dalja ubistva. Ali i detektiv krije mračnu stranu svoje prošlosti.

Mišljenje i (mala) kritika (SPOILER ALERT!!!)

Ukoliko ste pročitali gornji siže, verovatno se pitate gde je horor u ovom filmu? Čovek bi pomislio da je u pitanju obična krimi drama, što ovo ostvarenje (u neku ruku) i jeste.

U filmu će se dešavati čudne stvari, ali ne očekujte spektakl. Težište radnje je pomereno na jednu drugu stranu u kojoj se pokazuje religijski odnos čoveka, njegovog greha i samog đavola.

Iako je gledaocu to jasno, likovi u filmu ne žele prihvatiti to kao istinu. Za njih je bitnije da sačuvaju svoj život, okrivljujući druge, sudeći po šturim informacijama koje su saznali u kratkom vremenu potrošenom na upoznavanje. Ne znaju da će svako od njih biti suočen sa svojim poslednjim izazovom koje će pred njih postaviti Đavo lično.
Kod nas postoji izreka "Đavo došao po svoje" i ona fantastično opisuje ono što se dešava u ovom filmu.
U početku taj Đavo nije nikakvo fizičko otelotvorenje zla, već je uvučen u priču kao neki "misaoni entitet" koji je prisutan samo u glavi jednog radnika obezbeđenja. Ostali junaci odbacuju tu mogućnost tražeći uzroke i dokaze nemilih događaja u realnosti.
Ovako suptilno ubacivanje ideje o Đavolu kao potencijalnom krivcu je dobitna kombinacija. Znatiželjan gledalac će pokušavati da među zatočenim ljudima pronađe bilo kakav znak "natprirodnih aktivnosti".
Po mom skromnom mišljenju, film bi bio za nijansu bolji da je sve ostalo na tome, ali nije.
Kako se film približava kraju, Đavo više nije samo plod mašte. Dolazi do njegove fizičke manifestacije čiji cilj je suočavanje poslednje žrtve sa njenim grehom.
Uzgred, fizičko pojavljivanje Đavola nema nikakvog smisla, jer se na kraju filma ta poslednja žrtva ponovo suočava sa svojim grehom kroz čoveka koji je tim grehom ostao bez svega što je voleo. Te scene postoje samo da bi gledaoca uverili da Đavo zaista i postoji.
Ova poslednja stvar je ogroman minus za film. Đavo je trebao da ostane samo u domenu ideje.  Publici se moralo ostaviti prostora za razmišljanje nakon kraja. Pitanje: "Da li su krivci ljudi ili nadprirodne sile?" je pojavom predstavnika pakla dobilo nedvosmislen odgovor.