Poslednji zmaj I

Poslednji zmaj I

Poglavlje prvo: Vatra

U životima malih stanovnika šume se vreme nije merilo. Oni nisu znali za satove. Živeći u skladu sa prirodom, oni su slušali njene otkucaje, hraneći se onim što im ona nudi, spavajući kada im ona kaže, dišući na isti način na koji ona diše i umirući onda kada im ona to naredi.

Neki put ih je priroda umela dobro da iznenadi, a oni su se na to navikavali. Tako su oni, na primer, znali za vatru mnogo pre nego što su ljudi uspeli da izgrade svoju civilizaciju. Tu vatru im je poslala njihova priroda u vidu gromova koji su umeli da od njihove kuće naprave prilično toplo mesto u zimskim danima, ali je nedostatak bio u tome da onaj ko je imao tu sreću da mu munja pogodi kuću nije dugo mogao da se greje, a i posle takvog grejanja nije u sebi više imao ni trunku životne energije.

Kasnije su smislili i reč za tu pojavu, koja bi prevedena na ljudski jezik bila - požar. Nije im trebalo mnogo generacija da bi shvatili veliki potencijal vatre, a budući da su bili magična bića, morali su imati i tehnologiju kojom bi ovladali pravljenjem i gašenjem vatre.

I u tome im je priroda pomogla. Njihovi skauti su pronašli daleke planine sa dugačkim pećinama u kojima su se skrivale životinje koje su mogle da proizvode vatru! Zbog toga je njihov vilenjački kralj Kretenikus prvi odmah poslao izaslanike tim čudnim bićima. Njihov zadatak je bio da pregovaraju ili da, ukoliko pregovori ne uspeju, lukavstvom izmame tajni recept za spravljanje vatre. Ti izaslanici se nikada nisu vratili u svoju postojbinu, pa je Kretenikus prvi poslao još izaslanika. Uvek su se ti izaslanici nekuda gubili i niko više nije ništa čuo o njima.
Takvu praksu je nastavio i sveopšti vilenjački car Luftiguz drugi. Tokom cele vladavine je želeo samo jedno - energiju vatre. Poslao je gomile pregovarača i nikada nije dobio niti jedan odgovor. U trenutcima kada je već bio star i onemoćao, jedan od njegovih skauta je uspeo da se probije duboko u planinske pećine. Tamo je prilično jasno video posmrtne ostatke svih onih pripadnika njegove sorte koji su se smatrali nestalim. Jadan skaut se krijući, šunjajući i pužući kroz mesta u koje zmajevi ne mogu da se zavuku, nekako uspeo da se izbavi iz pećine i da se vrati do šumskog kraljevstva.
Saznanje da su Zmajevi neprijateljski raspoloženi prema vilenjacima je dotuklo Luftiguza drugog. Osetio je kako ga snaga izdaje. Zaljuljalo mu se u glavi i on je samo ničice pao na zemlju - mrtav! Mudre glave kraljevstva su se povukle u svoje sobe. Znali su da njihovoj civilizaciji predstoji rat sa neizvesnim rezultatom. Njima sada ne treba vođa koji će biti mudar, već koji će biti odlučan.
Nakon gomile neprespavanih dana i noći Vilenjački Mudri Savet staraca je odlučio da njihov novi vođa bude najgori od njih, jer samo takav može da se nosi sa novonastalom situacijom. Te mudre glave su zatim sele i počele da pišu posvetu svim generacijama koje će doći nakon njih. U toj posveti piše šta su bili povodi i uzroci njihove odluke, zatim šta njihovi naslednici treba da rade, i kako da ti naslednici vrate carstvo u pređašnje stranje kada se rat završi.
Sledećih dana su oni ustoličili Proćerdakusa prvog, koji je u istoriji ostao upamćen kao onaj koji je otpočeo rat za vatru. Još prve nedelje svoje vladavine on je poslao par najboljih strelaca u pohod. Njihov zadatak je bio da sa strelama natopljenim u različite otrove (koje su vilenjaci od pamtiveka umeli da spravljaju, jer im je sama priroda davala recepte) otkriju slabe tačke na telima Zmajeva. Oni su se, nakon veoma dugog vremena vratili sa detaljnim izveštajem. Vilenjaci su sada imali sve informacije koje su im bile potrebne i mogli su da krenu u svoj smrtonosni pohod i rat za vatru.
U toku tog vremena su Zmajevi živeli svoj miran život. Oni su voleli da jedu pečeno meso i to im je pričinjavalo zadovoljstvo. Budući da je oko njihovih staništa priroda bila prebogata i pružala im je sve što im je trebalo, oni nisu nikada morali da lete nekuda daleko. Zbog toga su bili debeli i lenji. Nije bilo neobično da je njihov životni vek bio par hiljada godina. Ali, u jednom trenutku su primetili da im umiru i pripadnici mlađe populacije. Nisu shvatali šta se to zbiva, sve dok jednom nisu videli sićušno biće koje je drvenim štapom pogodilo jednoga od njih koji se zvao Gara. Tada im je to bilo smešno, i povod da sa Garom sprdaju šale, ali kada je te večeri Gara preminuo u cvetu mladosti (imao je tek 328 godina)  shvatili su da su u pitanju ozbiljne stvari. Shvatili su da im neko želi zlo! U tom trenutku je već bilo kasno, jer je ratna horda vilenjaka obojila obzorje u crveno.