Ljudi

Ljudi

Izlazili smo iz bolnice koračajući preko polu istopljenih i polu zaleđenih ostataka zime. Prijatelj me je besno gledao. Nisam se obazirao na to, samo sam koračao kako bih što pre napustio bolnički krug. Podsvesno tražim način da pobegnem od neugodnog osećaja koji je u meni probuđen sa mirisima laboratorije, i moje telo reaguje tako što ubrzava svoje kretanje.

Prijatelj mi se nervozno obraća:

"Pa čekaj... Ti to misliš tek tako?"

Hmmm... Šta mu je sada?

"Šta ja mislim? Nisam siguran da te razumem."

"Pa... Ne misliš... Da misliš ne bi to uradio!"

"Uradio? Šta?"

Zaista, nemam pojma šta se dešava. Samo žurim da preskočim još koju baru i na ulici smo.

"Pa jel misliš ti na sebe? Kako si to pošao kod doktora? Kako si mislio da te pregleda?"

Gledam svuda po sebi. Razmišljam... Opran, čist, čisto odelo, Ne vidim razloga za ikakvu opasku. Možda ne razmišljam ispravno. Ček' da razmislim opet. Knjižica overena, uput imam... Koliko vidim sve je OK.

"Kako to misliš? Čemu takvo pitanje? Ne razumem te još uvek."

"Ma, kaži mi, čoveče božiji, kako te je onaj tamo pregledao? Šta se dešavalo?"

Moram priznati da je ono prethodno bio prilično čudan način da se postavi pitanje o tome kako je protekla moja poseta lekaru, ali hajde... Prijatelji služe da im opraštamo čudne stvari.

"Pa lepo. Odveli su me u jednu prostoriju, doktor me pogledao. Snimanje, laboratorija. Opet pregled. Nije mi ništa strašno... Imam samo neke recepte i to je to..."

"Auh... Znao sam. Taj te nije ni pregledao.... Za sve si ti kriv!"

Na ovo sam morao da zastanem. Bili smo već na samom ćošku koji je označavao ulaz u bolnicu i izlaz na ulicu, okruženi mnoštvom ljudi koji su negde odlazili i odnekud dolazili.

"O čemu ti to? Nisi srećan što mi je dobro?"

"Ma daj... Ne lupetaj... Oni te nisu ni pregledali! Ne ide se tako kod lekara!"

Morao sam da povisim ton, jer mi totalno ništa nije jasno:

"Kako TAKO se NE IDE kod lekara? Kaži mi više kako se to ide kod lekara? Svemirskim brodom?"

"Alo bre! Kod doktora se ne ide praznih ruku! Mogao si makar sto grama kafe da poneseš! Sve bi bilo bolje. Verovatno bi znao šta ti je."

"Čekaj... Pa nije mi ništa. Doktor me je pregledao sasvim normalno..."

"Ne lupetaj! Ko zna šta ti je? Kako isliš da neko uradi neki posao u vezi tebe a da mu to ne platiš?"

Nasmejao sam se i, pošto sam sad van bolničkog kruga, nastavio sporijim tempom.

"Pa, druže, čini mi se da doktor prima svoju platu za svoj posao..."

Ova moja rečenica kao da nije umirila mog sagovornika, već ga je dodatno razjarila.

"Kakva, bre, crna plata? Zna se da se kod nas teško živi. Da si kupio neku sitnicu sve bi bilo u redu. Ali ovako..."

"Aman, čekaj. Od mene ovde nisu tražili ništa da im kupim. Ali ako ti želiš, evo odoh do trafike i ima da se vratim u ordinaciju sa nekim pićem. Ne vidim problem..."

Ovo ga je pomalo smirilo.

"Znaš, druže, i oni su ljudi. Moraju od nečega da žive... Ali plašim se da je sada kasno da ti menjaju dijagnozu..."

U tom trenutku smo prolazili pored žene koja je sedela dole na polu zaleđenom betonu sa ispruženom rukom. Zastao sam na trenutak, spustio ruku u džep, okrenuo se prema svom prijatelju i rekao:

"Znaš, druže, i oni su ljudi..."

Mahnuo sam glavom u pravcu žene koja je prosila, kako bih mu dao do znanja na koga mislim.

"Plašiš li se da je i za nju sada kasno da promeni svoj život? Ili misliš da će joj ga promeniti ovih deset dinara u mojoj ruci?"