Polimorfizam u jugoslovenskom rokenrolu

Polimorfizam u jugoslovenskom rokenrolu

(ili kako zaštititi lepa sećanja)

Publicitet je osnovni moto današnjeg društva. Živimo trenutak u kom informacija nema nikakvu cenu, gde je svaka od njih lako dostupna i "na izvol'te" svima. Da bi bilo ko uopšte obratio pažnju na tu informaciju, tj da bi pronašla svoju publiku, ona mora biti bombastična, neočekivana i pomalo uvrnuta. Bez svega toga, čini se da, informacija, sem cene, nema ni vrednosti. Neko će pomenuti relevantnost izvora, ali ovde neću zalaziti u te, skoro političke, aspekte... Ne, ovde je reč o umetnosti, možda supkulturnoj, ali ipak umetnosti u svoj svojoj snazi, svojim emocijama, sećanjima i snovima... A sa tim se igrati je opasna rabota. A mnogi ljudi se upravo sa tim igraju pokušavajući da izbrišu ili izmene osećaje koje neka energija nosi. Mnogi daju sebi za pravo da budu "tumači" nečijih emocija. A to me mnogo ljuti, kao i svakog čoveka....

U prošlosti....

Krajem pedesetih godina prošlog veka, bivšu nam državu je zapljusnuo snažan talas sa zapada nazvan Rock'n'Roll (naravno, u to vreme se, kao i na zapadu, njegova forma brzo menjala - prvo je to bio bit, pa tvist, pa eksperimentalna, ali suštinski sve je to samo Rock'n'Roll 😄). Tada je to bio samo kulturološki fenomen, supkultura prolaznog karaktera, ali ispostavilo se da je ideja bila mnogo snažnija, i da se održala sve do danas.

Nije snaga te muzike bila u poruci slobode, mira, igranja u tada opskurnim pozama i sl. već u mogućnosti - svako je mogao da osnuje svoj bend, ma kakav on talenat ili antitalenat bio, i svako je mogao da iznese svoj stav, a publika (i kritika) je bila ta koja je odlučivala šta valja a šta ne. Da li treba napomenuti koliko se takvo stanje stvari sviđalo dotadašnjoj "kulturnoj" eliti, ili je jasno da su oni na to gledali sa prezirom? Ali, marketinška mašina je tada, na svu sreću, bila jača od povika u tami da se radi o kiču, šundu i sl. pogrdnim epitetima.

Taj sukob supkulture i kulture je nosio sa sobom raznorazne zanimljivosti... Na primer, određivanje nečije pozicije u vrednosnom sistemu obožavaoca nekog benda je zavisio od odgovora na pitanje da li razumete šta ta grupa peva u nekoj njenoj pesmi 😭. I to je upravo i predmet ovog teksta ali pre toga malo ćemo da se osvrnemo na razloge zašto se to pitanje postavljalo (i još uvek postavlja)?

A šta ta pesma znači?

[lock]Da bi ste postali pripadnik neke grupacije obožavatelja nekog Rock'n'Roll benda, tj da bi se družili sa ljudima s kojima delite ono malo zajedničkog ukusa, neizbežno je bilo pitanje ili, nadugačko i naširoko, razglabanje na temu koje značenje ima neka njihova pesma i koji ona ima značaj za, ni manje ni više, ceo svet! Naravno, tačan odgovor na to pitanje je uvek imala osoba deklarisana kao vođa "čopora" obožavatelja - jer je on tu svoju poziciju zaslužio tako što je bio najviše informisan o radu grupe, pa je moguće da je on pročitao neki interviju, pričao sa nekim iz benda (ili najverovatnije izmislio sve ono prethodno) i tako došao do dragocenog "znanja" koje je kao neki apostol širio dalje.

Kada se zagrebe ispod površine, sve je to bila samo stvar marketinga - naime da bi bend bio uspešan on je morao da održava komunikaciju sa masmedijima (TV, Radio, Štampa Fan Časopisi itd). Odgovarajući na pitanja bend je svakom svom koraku i svakoj svojoj kreaciji (bila da je audio ili vizuelna, npr posteri, omoti albuma, spotovi...) morao dati neki smisao - a taj smisao su obožavatelji uzimali zdravo za gotovo, kao ideju vodilju, kao nešto strogo zacrtano - a mnogi su to zamišljali kao zakon kojem se neko mora povinovati. Kao primer ovakvog marketinga se mogu uzeti pesme savremenih pop umetnika od kraja '90-tih pa na ovamo, gde gotovo svako tumačenje kreativnog rada udara nisko na emocije, dok su ranije poruke bile upućene na menjanje svesti kod ljudi. Naprosto, marketing mašinerija je shvatila da se takve stvari, za koje emotivno vežete publiku, jednostavno mnogo bolje prodaju.

Možda ovo deluje pomalo gruba igra cele jedne marketing industrije, ali nije baš tako... Postoje brojne zanimljive rasprave na teme šta je ko hteo da kaže, šta to znači, ali, na žalost argument da je neko iz benda rekao nešto na tu temu, je bio (i ostao) neoboriv.
Za razliku od mnogih "filozofskih" pristupa, većina pesama je, od strane mnogobrojne publike, ipak shvatana subjektivno - slušalac se emotivno vezivao za pesmu na osnovu nekog svog doživljaja, uspomene ili emocije, bez obzira koji je "zvanični" kontekst pesme. Za jedan trenutak ćemo rezimirati zašto je zapravo ovo i jedini pravi pristup slušanju muzike, ali pre toga dolazim do samog razloga pisanja ovog teksta...

Cela ova priča bi bila bajna i sjajna da se vremena nisu promenila, i to u subjektivno-političkom smislu! Naime, sada je u modi da svako iznosi svoje mišljenje, što se najčešće svodi samo na degradaciju svega starog, bez pružanja neke kvalitetne alternative. Cilj nije da se kreira nešto novo ili bolje od predmeta kritike, već je u pitanju primitivno i prosto zadobijanje pažnje uz "Eto vidiš da sam ja bio u pravu". Razlog za ovu pojavu je marketinški trik koji stvara psihičku odbojnost prema svemu što se određenim interesnim krugovima ne sviđa. A metode ovakve harange prema gotovo svemu su surove. Kao i marketing popularnih umetnika koji štanca patetične poruke (udarajući u najosnovnija čovekova osećanja) tako i "neprijatelji takvog marketinga" koriste to isto oružije - želeći da u Vama izazove osećaje griže savesti, gađenja, gnušanja, stida i sl. Primer za to bi bila pesma "Wind of change" nemačke grupe Scorpions - tipična balada sa kraja 80-tih godina prošlog veka. No, ova pesma ima političku konotaciju jer se u vreme njenog nastanka rušio ceo jedan politički sistem, a konkretno je tada i pao berlinski zid. Nakon gotovo tri decenije, i svega što se u tim godinama zbilo, postoji snažna struja u politici koja govori da svi ti događaji nisu bili nikako dobri i u to njihovo, kao ni u protivničko razmišljanje, nećemo zalaziti, jer je za nas ovde bitno da razumemo da postoje dve suprotstavljene grupacije ljudi. Kolateralna šteta je - pesma. Sa stanovišta jedne od tih grupacija koja će koristiti razne teoreme i izgovore prilikom komunikacije sa tobom, ubrzo će se doći do sumanutog zaključka da ako se tebi ta pesma sviđala, onda ti zaista treba da se stidiš toga što si se zaljubio u neku devojku slušajući "Wind of change"!!!Ti mora da si pripadnik one druge grupacije? Možda zvuči pomalo blesavo - ali upravo je to i cilj tog novog političkog marketinga. Možda zaista ne želiš da se baviš politikom, i želiš samo da uživaš u poznatoj melodiji, ali kada ti neko postavi ovakvo pitanje ("Znaš li šta to znači?") ti istog trena moraš da se opredeliš za nešto što te ne zanima, niti kriv, niti dužan. Prljava marketinška igra ljudskim sudbinama? Jeste, ali dozvoljena....
Zbog čega sva ova marketinška igra nema nikakvog smisla upravo ćete saznati, jer nam u pomoć stiže jedan pojam:[/lock]

Polimorfizam

Polimorfizam je reč koja nastaje sklapanjem dve grčke reči poli (πολύς) koja znači mnoštvo i morf (μορφή) koja znači forma (oblik). Same te dve reči u ovoj složenici označavaju nešto što može da ima mnogo formi ili oblika.
U umetnosti se ovaj pojam najčešće koristi da se označi da neki autor kreira svoja dela u više žanrova (npr piše realizam i romantiku), ili tipova umetnosti (npr slika i piše). Ja ću se udaljiti sa umetničkog tumačenja ovog pojma, i primeniću ga na samo delo, tj odnos publike sa samom kreacijom. Dakle, polimorfizam može da znači i više shvatanja jednog dela, tj da samo delo može da izazove različite osećaje i reakcije.

U čemu je "kvaka"?

Ključna stvar u shvatanju pojma polimorfizam u ovom kontekstu je interakcija konzumenta kulture sa predmetom konzumacije, tj sa kulturnim (ili supkulturnim) delom. Iako se čini da autor dela nema uticaj, njegova uloga je ključna, jer on polimorfizam može da kreira namerno (svesno) ili slučajno (nesvesno). Takođe, ako sam autor nije i izvođač (u slučaju muzike), tu ulogu može da preuzme interpretator. Pojavom multimedija, deo uloge može da nosi i npr režiser spota (npr kada kreiera radnju spota u sasvim drugačijem kontekstu od onog koje delo do tada ima) ili bilo koji član ekipe (npr aranžer, manipulator rasvetom i sl).
Umetnik svesno kreira polimorfistički odnos sa publikom tako što namerno kreira višeznačne odrednice u svom delu (bilo da izostavi subjekat, ili da subjekat bude neka simbolička figura). Kod nesvesnog se isto to događa, sa tim da umetnik najverovatnije nije želeo da dođe do toga (kaže se i da se "pesma otrgla od autora" 😇, bilo zbog publike, bilo zbog nekih drugih društvenih činilaca).
U bilo kom od ovih slučajeva samo je bitno da je pojedinac iz publike (konzument) onaj koji može sebi da protumači pesmu na način koji njemu odgovara kao samosvesnom subjektu. A tumačenje najčešće zavisi od njegovih emocija, životnih događaja i sl.
Ovo znači da se polimorfizam može posmatrati kao "univerzalni ključ" koji daje moć autoru da dopre do svakog zainteresovanog slušaoca (čitaoca, gledaoca...), preko samo jednog svog umetničkog dela.
Kao primer polimorfizma, krenućemo od pesme kultnog sastava Van Gogh

Van Gogh - Neko te ima

Hteo bih negde da te vidim

Kao slučajno

U kom džepu ovaj grad

Te noćas sakrio

Sada ne mogu da zaspim

Nešto se dogodilo

Poludeo sam sasvim

Od kad mislim na tebe

Sve se izmenilo

Kad sam s tobom kao da hodam po vrelom asfaltu

I taman kad se noge naviknu ti više nisi tu

Sada ne mogu da zaspim, nešto se dogodilo

Poludeo sam sasvim, od kad mislim na tebe

Sve se izmenilo

Neko te ima noćas, neko te voli

Neko te ima, to nisam ja

Kad sam s tobom, kao da padam, a nikad ne padnem

Gde te sakrio ovaj grad, ne mogu da te pronađem

I ne mogu da zaspim, nešto se dogodilo

Poludeo sam sasvim, od kad mislim na tebe

Sve se izmenilo

Neko te ima noćas, neko te voli

Neko te ima, to nisam ja

Naizgled je ovo ljubavna pesma, ali razmislite još jednom. Da autor možda ne peva o slobodi? Možda mu je neko ukrao automobil ili mobilni telefon? Možda bolesnik čezne za zdravljem? To se ne može sa sigurnošću reći, ali zato zaljubljeni slušalac u pesmi vidi ljubav, zatvorenik vidi slobodu, neko kome su nešto ukrali vidi tu stvar, a bolesnik u njoj vidi zdravlje. To znači da slušalac sebe i svoju trenutnu situaciju može da projektuje u pesmu i da ta pesma govori upravo o tome. Značenje pesme je u slučaju polimorfizma - subjektivan doživljaj u određenom trenutku.
U slučaju ove pesme to je postignuto tako što je subjekat pesme izostavljen, i sakriven iza zamenica (te, tebe i sl). Sličnu stvar možemo primetiti i u pesmi benda iz Pule, Kud Idijoti:

Kud Idijoti - Ja sjećam se

Ja sjećam se, e

Ja sjećam se, e

Ma šta mi uradili

Ma šta mi govorili

Ma šta mi uradili

Ja sjećam se

Ja sjećam se, te

Ja sjećam se, te

Ma šta mi uradili

Ma šta mi govorili

Ma šta mi uradili

Ja sjećam se

Ma šta mi uradili

Ma šta mi govorili

Ma šta mi uradili

Ja sjećam se

Ja sjećam se, te

Ja sjećam... te

Ja... te

Ja...

Ako bez uplitanja emocija slušalac pokuša da dođe do zaključka šta je smisao ove minimalističke pesme, teško da će ga naći. Prva stvar za kojom slušaoc čezne će biti traženi smisao.
Na redu je primer grupe koja je, prilično ekstremno, hodala po oštrici polimorfizma. Reč je o sastavu Ekatarina Velika, možda jedini bend u bivšoj državi, čiji je gotovo celokupan opus polimorfan u odnosu sa publikom. Možda se upravo u ovoj činjenici i krije sam zaključak da je ovde reč o jednom od najznačajnijih bendova u bivšoj Jugoslaviji. Naravno, neću upotrebiti pesmu "Krug" kao primer jer se o njoj na drugim mestima nadugačko raspravlja, a bend pruža zaista širok spektar mogućnosti za izbor polimorfne pesme. Naš primer je pesma "Siguran":

EKV -Siguran

Siguran sam

ili samo mislim da sam siguran

staklenim nogama

ovo je hod po tankoj žici

Maskiran sam

ili samo mislim da sam maskiran

pod ovim bojama

govorim samo reči što me kriju

Sastaviću krajeve

iscepane poruke

tragove pod prozorom

i obale pod jastukom

kao u snu, kao u snu

Oprezan sam

tvoje oči gledaju u moj dlan

ti ne znaš ko sam ja

ja ne znam ko bih mogao biti

Pokušaj saznati

ni iz čega sklopiti

podigni zavesu

pokaži sve što misliš da krijem

U ovoj pesmi postoji čak i suptilan poziv da se slušalac aktivno uključi u "dešifrovanje poruke" kroz stihove "Pokušaj saznati / ni iz čega sklopiti / podigni zavesu / pokaži sve što misliš da krijem". Polimorfizam je postignut na taj način što se sam autor ubacuje kao subjekat pesme. Slušalac u svojoj percepciji zamišlja neko sebi blisko biće, i sve tajne koje ono može da krije ili može da poziva voljeno biće da zajedno otkriju osećanja koja subjekat trenutno krije u sebi.
U pesmi je takođe korišćena i simbolika kao jedan od vidova postizanja polimorfizma. Međutim, simbolika u slučaju EKV nije jednoznačna. Kada je simbolika jednoznačna, onda ona može da se protumači na samo jedan način, tj onaj ko zna značenje simbola može bez problema da dešifruje pesmu, kao da je u pitanju skrivena poruka. Da je EKV koristio jednoznačnu simboliku, ovo ne bi bio primer polimorfizma, ali ne lezi vraže... Upravo taj simbolizam je poslužio kao oružije malicioznim ljudima da "tumače" njihove pesme na najgori mogući način, povezujući sudbinu članova benda i autora pesama sa samim sadržajem njihovog dela. Lavina besmislenih tvrdnji je sve veća, uz ogromnu štetu koju čini, ne samo za opus grupe, već i za sve simpatizere. Povezivanje privatnih života autora sa njihovim javnim delom je, ništa drugo nego, najobičniji bezobrazluk.
Zanimljiva je činjenica da simbolizam, čak i kada ima jednoznačno tumačenje, može da bude iskorišćen u polimorfnom odnosu sa publikom. Idealan primer je novosadska grupa Luna (pri tome se ni najmanje nemisli na grupu Lunu koja se bavila dance muzikom '90-tih godina, već na post punk bend našeg višestruko nagrađivanog pesnika Slobodana Tišme):

Luna - Ogledalo lune

Noćni dani, ogledala

Pod led stavi prste

Uspavljiva doba ja vas volim

I zaborav traži svaki korak ispred kuće

Moj pad u vrtlog reči

Na prozoru u mom svetu pogled

Hod, sat, zid, kip

Luna je ogledalo lune.

Ne vidim se u tom času

Zvoni, halo

Na brojčanik stavi prste

Smeh i krik

Osmeh, osmeh lune

Luna je bend koji u svojim tekstovima obiluje simbolikom i snažnim porukama. Ali, kod običnog slušaoca je lako da se željeni smisao izgubi, i da se opet stvori polimorfizam u kom slušalac postaje aktivni učesnik pesme. 

Budući da rock muzika čini obimno i vredno blago kulture (ili supkulture) nastale na prostorima bivše države, sličnih primera ima pregršt.

(Zlo)Upotreba

U SFRJ se na Rock'n'roll na neki način gledalo kao deo kulturne baštine, pa zbog toga ne čudi činjenica da je u to vreme bilo zaista malo "intervencija" ili medijskih hajki na autore. Najčešće su se hajke vodile protiv najpopularnijih izvođača i to onda kada su oni možda i previše rekli, ali su i one brzo smirivane. Iz tog perioda postoje čak par internacionalnih skandakla - npr intervencija sovjetske ambasade zbog intervijua i stihova pesme "Uradi nešto" Branimira Džoni Štulića (Azra). Drugi bendovi su bili kritikovani zbog nekih vizuelnih elemenata (Bjelo Dugme, Laibach...), ili direktnih stihova (Riblja Čorba, Prljavo Kazalište....).
Manje poznatim bendovima je u to vreme najgore (ili, sa stanovišta marketinga, najbolje) što se moglo desiti je da komisija za šund proglasi album manje vrednim - tj da je šund.
Od '90-tih na ovamo se u bivšim državama više ne gleda blagonaklono na Rock'n'roll jer sada muzika postaje jedan od glavnih neprijatelja režima koji nastaju nakon razlaza. Zbog toga se u medijima pojavljuju razni likovi, tj tumači pesama. Pesmama i muzici se inputira sve i svašta - od satanizma, preko narkomanije, pa da fame da je nešto "mafijaška muzika" (npr turbo folk i dance) ili npr da bend širi versku i nacionalnu mržnju. To su sve bili samo izgovori i marketing, kako bi se umetnici i njihovi fanovi uvukli u politička zbivanja. Neki izvođači su pokleknuli, ali mnogima se zbog suprotstavljanja takvom stanju i političkih poruka koje iz tog suprotstavljanja potiču, zabranjuju nastupi.
Tada je načinjena ta prva šteta prema umetnosti i umetnicima, i tada je pušten taj duh iz boce anti-marketinga. Uništavanje koje je nastalo dobija svoje pojačanje sa lako dostupnim internetom, pomoću koga se čini šteta neviđenih razmera. Stih "Glasine se brzo šire / i kad puknu tu je kraj" grupe Idoli verno dočarava situaciju u kojoj se sada nalazimo.
Kao što sam već napomenuo, jedna od najvećih šteta koja se čini je šteta nad grupom EKV (o njima se čak i objavljuju knjige sa obskurnim tumačenjem njihovih pesama). Nisu pošteđene ni druga velika imena. Sve više se medijske pažnje pridodaje naslovima tipa "Nećete verovati šta se krije iza reči ovih pesama" i sličnih. Naravno da nećemo (i ne želimo) verovati šta se krije iza tih pesama, kada mi imamo svoje vlastito tumačenje tih istih pesama, i njega nam niko ne može promeniti, izmeniti ili ukrasti 😋.
Za kraj, nije nam važno šta je umetnik svojim delom hteo da kaže. Bitno nam je ono što je rekao i kako je to rekao, pa u tome zaista možemo i da uživamo.