Pisac bez talenta

Pisac bez talenta

Eh, druže...Ti znaš da sam uvek nasmejan, i uvek spreman za dobru šalu...

Ali da li znaš da taj moj osmeh ume mnoge ljude da uplaši? To su ljudi koji me ne poznaju, oni koji me prvi put vide, oni koji se nisu tokom dugog druženja sa mnom dali zavarati tom maskom prijatnog izgleda...

Ali, da li ti, moj prijatelju znaš da taj osmeh plaši i mene?

Izvini, nisam se dobro izrazio... Ne plaši me osmeh. Plaši me sve ono što iza njega krijem, a pravo da ti kažem - ne znam šta je to. Možda praznina, možda haos, uglavnom ogromna rupa u koju ne želim ni da provirim... Plašim se, druže, da sa te litice ne propadnem, a ne znam gde joj je dno.

"Dobro, de... Šta ti je sad? Malo si se ulenjio pa tražiš opravdanje? Što ne pišeš nešto na onom blogu koji ti ima veću posećenost, tamo makar pišeš nešto pametno? Možda i zaradiš koji dinar... A ne po ovom, koji si napravio samo iz zezanja i koji slabo ko i čita?Koga interesuju (tvoje) pesme? Koga interesuju tvoje priče? Koga interesuje tvoje razmišljanje?
Ajde na posao, i daj ljudima ono što traže...
Od loših priča i loših pesama, veruj mi... Nema leba... A znajući naše ljude, možda se nekom tvoje razmišljanje ne svidi, pa te još i u neku nevolju uvali..."

E, moj druže...

Voleo bi da je tako... Da sam se jednostavno ulenjio, da me mrzi... Da imam nešto lepše... Za ostalo si u pravu, nemam talenta, nemam sluha - ja sam, što bi Ameri rekli, jedan običan "fake poet", bar što se tiče umetnosti...

Zašto onda ne uložim parče truda i ne nastavim tamo gde sam stao?

Polako druže...

Moraš da znaš da živim u sranju... Pri tom reč "sranje" nije upotrebljena u prenesenom značenju...[next]

Ma, jok... Još bolji opis je: živim u septičkoj rupi. Ovde "septička rupa" nije nikakva hiperbola, parabola, onomatopeja ili bilo koji drugi, treći, neznani i znani gramatički element koji bi opisao nešto... Ne druže, to su imenice u svom izvornom značenju.

Ti znaš da ja volim horor filmove... Veruj da ni u jednom nećeš videti onakve scene koje ja živim svaki dan, jednostavno reditelji nisu dovoljno bolesni da snime takvo šta.

Možda džabe pričam, imam osećaj da bi me jedino baba-sera razumela...

I, da, posle svega, zaista mi je teško da sednem i napišem išta što bi nekome drugom pomoglo. Kako da dajem neki savet, tutorijal il šta već? Posle celodnevnog hoda po žici, iznad one velike crne rupe u mojoj realnosti i mojoj duši? Veruj da mi je tada teško da se koncentrišem...

Mnogo mi je lakše da dođem ovde, napišem pasus ili stih... Da pustim urlik iz svoje duše, bez želje i nade da neko će ga neko i čuti. A možda ću zatim i da zatvorim oči pokušavajući da sve zaboravim...

Ne razumeš još uvek?

Pre neki dan, sreo sam jednu ženu. Ona je neko koga znam prilično dugo, recimo - od davnina. Dugo se nismo videli, pa je usledio plotun standardnih pitanja, znaš već... Gde si, kako si, šta se radi itd. Pitanja kojima tvoji sagovornici mere svoje vreme pomoću težine tvojih problema, pitanja koja imaju za cilj da shvatiš koliko si jadan, i ne samo to... Ne da ćeš sam shvatiti svoju bedu, nego je pri tom moraš izneti i drugima... Kao referat...

Ali ne dam se ja.... Znam da mi je na tren u jednom oku zasvetlela iskrica (ta prokleta mala suza skoro me je izdala!), ali moj osmeh je brzo odagnao sve sumnje da u mom životu ima išta loše, išta "sočno" s čim bi se ispirala usta u lokalnom kokošinjcu...

A par minuta kasnije, da me je neko video kako po onolikom pljusku drhtavom rukom pokušavam zapaliti cigaretu na titelskoj dolmi, verovatno bi pomislio da sam skroz odlepio. Možda bi to mislio, ali sigurno ne bi shvatio išta...

Zato prijatelju, na tvoja pitanja mogu dati samo osmeh.

Mogu ti dati samo to malecno parče svetlosti koje imam, mogu ti dati tu svoju nadu kojom teram svoj mrak...

Čekam, druže... Čekam da povratim svoju snagu...

A do tad?

Pa biću samo pisac... Pisac bez talenta....