Jedna pesma

Jedna pesma

[lock]Ispruženih nogu,

Izmučenog izgleda,

Sa davno zaboravljenim

Osmehom u uglu usana,

Pogled mu je zalutao

Na jedno drvo...

Na jednu granu...

Na jednu pticu...

Na jednu pesmu...

[/lock]

Negde u blizini se

Čuo glas koji priča

Ljudima koji ne žele čuti.

To je glas čoveka koji

Samo ume da priča:

"Vi ste junaci!

Danas svojim životima

Stvarate našu istoriju,

Vaša imena će ostati

Zlatnim slovima

Upisana u knjige naših potomaka..."

Ali, ptica i njena

Nikada napisana pesma

Lepše zvuče.

Na jednom polju...

Na jednom drvetu...

Na jednoj grani...

[next]

A zatim je osetio

Da dolazi oluja.

Osećao je

Da počinje grmljavina,

Osećao je

Vetar sa mirisom baruta.

Osećao je

Kišu šrapnela po šlemu.

Nije znao da

Kad čuje: "Juriš!"

Njegov dah će trajati kratko.

Nije znao da

Će trčati dugo tim

Lavirintom beznađa i smrti,

Na čijem kraju će stajati

Njegov rođeni brat...

Radostan osmeh

Za ovaj slučajan susret.

Umalo da rašire ruke

Za bratski zagrljaj.

Ali... Šta je to?

Brat na kapi ima

Drugačiji znak?!

Kako sudbina može

Za tren da sve reši.

I tada skočiše

Jedno drugom u zagrljaj.

Kao kad su bili deca,

Koja se svađaju

Pod jednim starim dudom...

"Ko će da vozi bicikl?"

"onaj ko je jači!"

"'Ajd da se potučemo!"

[next]

Tako i sad,

Guraju jedno drugog.

Nekada goloruki

Danas s bajonetom,

Ta mala razlika će da 

Učini da se njihova

Ljubav zauvek izgubi.

.

Par dana nakon toga

Čuje se opet onaj

Glas koji je nekada pričao.

Glas čoveka koji

Samo ume da priča

Se udružio zajedno

Sa jednim drugim glasom,

Koji je isto tako nekada pričao

Nekim drugim ljudima.

Bio je to glas drugog čoveka

Što samo ume da priča,

Ovog puta ti glasovi

Donose međusobni mir.

Govore drugačijim naglaskom,

Pružaju međusobno ruke,

A na kraju se i grle...

"Postignut je neverovatan uspeh!

Mi smo uvek bili

Prijatelji, braća! To treba da znate.

U kontaktu smo bili

I pre i u toku ovog rata,

Kojeg su nam neki drugi,

Zli ljudi podmetnuli...

Ali to sad nije ni bitno,

Važno je da se mi 

Na kraju volimo..."

Obojica to rekoše,

Pružajući ruke

U kojima je torba

U kojoj su pare.

Na kraju ispred svih

Brzinom munje utekoše...

[next][ništa##ambulance##]

Starija žena sa 

Crnom maramom,

Umornog izgleda,

Na velikoj poljani

Pokriva dva sina

Teškim jorganom sećanja.

Ipak se kroz suze,

Pogled nekim čudom,

Iskrao i zalutao

Na jedno drvo...

Na jednu granu...

Na jednu pticu...

Na jednu pesmu...[contact]