Двадесет година сећања

Текст и фото:
Стево Диклић

Тител, петак 20. августа 2021. године.

Двориште ОШ "Светозар Милетић", а у дворишту тридесетак мушкараца и жена сви по тридесет пет година, у присном разговору који на тренутак бива зачињен нечијим смехом или досетком старом двадесет година.

Двадесет година раније истим овим двориштем јурило је деведесет дечака и девојчица са властитим убеђењем да су одрасли људи који су се, ето, решили те досадне основне школе и још досаднијих матораца, њихових наставника који су вероватно друговали са породицама Фреда Кременка и Барнија Каменка.

Данас ти исти, који су пре двадесет година били у пуном налету и пуној брзини, за које нису постојале препреке које су несавладиве, данас поучени животом пуним опасних кривина, прикочише своје имагинарне болиде- тркачке аутомобиле, и ето их у мирном разговору о времену садашњем и прошлом.

Ето их пред оном истом школом којој су некада певали вечити evergreen- "Збогом школо, нисам те ни вoл`о ", само што их је сада дошло тридесетак, а међу њима само један савременик Фреда Кременка, тј. аутор ових редова.

Организатори овога сусрета, представници некадашњих VIII₁, VIII₂, VIII₃ и VIII₄ одељења, саопштили су присутнима да је ово у овом тренутку максималан број бивших ђака који је могао да се окупи.

Неке је живот одвео у бели свет, неки нису успели да добију слободан дан на послу, неком је болестан неко у породици, а неко је и сам болестан, неко је са породицом на одмору, некима сусрет није ни занимљив, а има и оних у стилу- "ја сам рођен намргођен"...

Договор је брзо пао па се окуписмо у учионици- кабинету ликовне културе који и даље личи сам на себе, тј. личи на све друго осим на кабинет, али то је увек и била његова шармантна особина.

Е, ту је почела прича о животним путевима ових младих људи.

Комбинујући шаљиви и озбиљни разговор сазнадосмо таман онолико колико је свако желео да каже о себи не откривајући своју приватност уколико то не жели.

Било је пуно лепих ствари које су се чуле.

Било је ту обичних живота, али и успешних каријера, радника, али и послодаваца, политички остварених, али и по том питању незаинтересованих, ожењених и удатих са породицама и потомством, али и оних који још чекају нешто или некога...

Листајући старе именике присетисмо се нечијих успеха, али и "искакања" из шина - све у свему, вредело је мало поседети и обновити сећања стара двадесет година.

После овога часа сећања, сви су отишли у хотел "Тису" где су нас осим вечере и пића, чекали и чланови "Зеља бенда", где је Дуле Зељковић у маниру искусног кафанског певача анимирао госте.

У полутами просторије где су само ротирајућа светла light show-a давала дискретну светлост и уз понешто алкохола почела да ротирају и мождане вијуге, вероватно и упалили понеку лампицу старе љубави.

Ако се такво шта и десило, нико то није видео јер чудни су путеви Господњи, треба бити опрезан јер би тај грех био брзо откривен, а долазак на следеће дружење забрањен.