Tri malene ptičice

Petak je. Hladno decembarsko posle podne. Čekala je vikend. Sutrašnji dan. Testiranje. Rezultate. Promene. Nije teško znati. Teško je čekati trenutak.

U takvom trenutku se ne sme dopustiti strahu da obgrli neizvesnost i priču odvuče u mračan kutak.

A vreme sporo prolazi onda kada treba da proleti. Morala ga je na neki način ubrzati. Morala je odagnati crne misli - pauke kojima je dato previše vremena da pletu svoju mrežu slutnje

Pustila je muziku. Onu što oseti da joj je potrebna. Melodiju koja gužva loš trenutak i menja ga sa nekim lepim, izgubljenim sećanjem. Pa, ako već ne može da izađe napolje, makar neka svojim glasom komunicira sa prirodom....

Isuviše umoren svim saznanjima, sedeo sam na suprotnom kraju sobe. Čačkao sam telefon u nadi da ću pronaći nešto interesantno na društvenim mrežama.

Međutim, ta melodija koju nisam čuo par decenija, mi je ulazila sve više u uši. Bilo je jače od mene, pa sam, onako opušteno, počeo da improvizujem refren, u skladu sa ovom nesrećnom temom:

𝄞♪Grad je ovaj postao♪

𝆕COVID bolnica....𝅗𝅥

Nasmejala se, iako joj se u očima još uvek ocrtavala neizvesnosti....

Nastavila je da peva svojim glasom. Ja sam imao zebnju da će od proizvedenog zvuka pući staklo na prozoru, ili da, ne daj bože ako čuje neki srčani bolesnik, pukne nešto drugo.

Takvi trenuci u kojima pozizivne misli postanu jake, mi nisu smanjivali stres. Nisam umeo da se borim. I dalje sam sedeo i čačkao telefon. Urođena ironija nije uspevala da me izvuče iz tamnog kutka u koji me je uvlačila strepnja.

Iz tog stanja me je prenelo tiho, a zatim i malo snažnije kuckanje po prozorskom oknu iza mene. Dok sam se trgnuo i okrenuo, ona se nasmejala.

U sledećem trenutku sam se smejao i ja.

Kao u crtanom filmu "Snežana", na prozor su nam doletela tri ptičice. Privučene pesmom, sletele su i pogledale unutra.

Pogledale su se između sebe, poslušale su muziku a zatim su i prenele poruku.

Ne brini se oko sitnica,

Sve će biti u redu....