Ružne reči

Ružne reči. Epiteti.

Gde god da se okrenem.

Pitam se, da li ova sredina može...

Da li ume....

Da li sme.... bolje?

Zadati niske udarce.... Kukavički.... Iza leđa.... Svima i svakom.

Podanički....

Sagnute glave će se afirmisati samo onaj ko je materijalno ili uticajno moćniji i jači. Za sve ostale je rezervisan posprdno-omalavažavajući oblik rečenice. Simptomatika u svakoj formi govorne ili pisane reči.

Sa začetkom u naivnim šalama, eskalira i, kao šumski požar, guta ljude.

Posprdno je relaksirajuće. Za težak život. Za blato.

Za mulj u koji se čovek uvalja. Iz nehata.... Ili iz zle namere? Na kraju, to nije važno.

Đubrenje tuđeg i sopstvenog života je neplaćeni rad koji se sa zadovoljstvom radi. 

A robovski je to posao. Samo rob o drugom robu može i sme da pogrdno priča. Kada bi takve reči upotrebio za opis onoga ko je iznad njega - to bi bio čin izdaje.

Još gore - bila bi to revolucija. A revolucija jede svoju decu. Što bi nečije dupe stradalo? Pri tome se, naravno, misli na svoje dupe, nikako na tuđe.

Kao masterpiece ovakog ponašanja, sve to dobija naziv "životna škola". Još i da se uvede kao predmet u zvanične institucije, pa da budemo kompletni....

Mada.... Ispod tolike gomile đubreta pobacanog preko toliko sudbina, ne mora da bude jalovina.

Podcenjivanje i omalovažavanje može samo da zatrpa, ali ne i da spreči klicu da započne svoj put ka površini. To tuđe đubre će samo da postane supstanca koja će dati neophodnu energiju i hranu za brži i jači rast. To je proces koji se ne može zaustaviti.

Ali to i dalje nije opravdanje....

Za sve te strele.... Uperene na pogrešnu stranu.... Ispaljene uzalud.... Od promašenih ljudi u promašene mete.

A karma je čudo. I sve se okreće. Tako i svaka reč se, kao neki veoma zao eho, odbije i vrati..... Promeni smer i oduva onog ko ju je uputio.

Sudbina je poštar koji će svako takvo pismo vratiti pošiljaocu. Zna ona da je bilo upućeno na pogrešnu adresu.